MISIS TOLSTOJ

drama Sergeja Kokovkina

O predstavi

AUTOBIOGRAFIJA GROFICE SOFIJE TOLSTOJ (odlomci)
Iz prevodiočevog predgovora:
Celo pitanje testamenta i Tolstojevog odlaska od kuće i razilaženja sa svojom suprugom, kao i podele imovine, proizvelo je mnogo napisa u Rusiji. Ceo slučaj je predstavljen kao suđenje u kojem čovečanstvo treba da presudi između Tolstoja i njegove žene. Značaj ove knjige je u činjenici da sama grofica Sofija Tolstoj svedoči o sebi.
Iz predgovora  V. Spiridonova:
Istorija nastanka ovog rukopisa je sledeća: krajem jula 1913. S. A. Vengerov napisao je pismo sa upitnikom S. A. Tolstoj moleći je da sastavi i da mu pošalje svoju autobiografiju, koju će on štampati. (...) Stiče se utisak da je Sofija Tolstoj pisala svoju autobiografiju sa čvrstom namerom da se suprotstavi nepovoljnim glasinama koje su je pratile i dospevale u novine i časopise. (...) Na jednom mestu 1918. ona iskreno kaže: „I to me je podstaklo da objavim ova pisma, jer će posle moje smrti, koja je verovatno vrlo blizu, ljudi, kao i obično, pogrešno suditi i opisivati moj odnos prema mužu i njegov prema meni. Pa neka onda donose svoje sudove na osnovu tačnih podataka i živih svedočenja, a ne na osnovu ogovaranja, pretpostavki i izmišljotina“. Možemo da razumemo želje S. A. Tolstoj ako uzmemo u obzir njenu poziciju. Istina je da je Sofiji Tolstoj pripala ogromna čast da ponese veliko breme da bude žena jednog genija. Ali joj je dopalo i da stvara povoljne uslove života za razvoj tog genija. Upoznala je radost života sa genijem, ali i užas življenja u javnosti koja je odmeravala svaki njen osmeh, pokret, neopreznu reč (...) tokom braka dugog 48 godina. Mnoge suvišne reči su bile za to vreme izrečene, mnoga neoprezna dela učinjena. (...) I za sve će joj suditi celo čovečanstvo. Sofija Tolstoj je to znala i sa zebnjom u srcu se za taj sud spremala. Poslednje reči optužene bile su njena „Autobiografija“ i „Tolstojeva pisma svojoj ženi“. Ako Sofija Tolstoj ima odgovornost pred čovečanstvom, svako od nas čitalaca mora, pred svojom savešću, da preuzme odgovornost za sud koji će o njoj doneti.
Iz Autobiografije S. A. Tolstoj:
(...) Kad su počela da se pojavljuju deca, nisam više mogla u potpunosti da se posvetim služenju mom mužu i da neprekidno saosećam sa njegovim pisanjem. Imali smo mnogo dece. Rodila sam ih trinaestoro. Desetoro od njih sam sama dojila, iz principa i zato što sam tako želela. Nisam htela da držim dojilje. U tri slučaja sam usled komplikacija ipak morala da uzmem dojilje.
(...) 1881. smo se preko zime iz Jasne Poljane preselili u Moskvu. Najstariji sin, Serž se upisao na Univerzitet. Druga dva sina, Ilju i Lava je Lav Nikolajevič poslao u Polivanovljevu klasičnu gimnaziju. Našu ćerku Tanju poslao je u školu za slikanje i vajanje odakle ju je odveo na njen prvi bal kojem ja nisam prisustvovala, jer sam 31. oktobra upravo rodila naše osmo dete.
(...) Do razmimoilaženja između mene i mog muža nije došlo zbog toga što sam se ja u srcu udaljila od njega. I moj način života i ja bili smo isti kao i do tad. On je bio taj koji se udaljio, ne u svom svakodnevnom životu, nego u svom pisanju i učenju o tome kako ljudi treba da žive. Lično nisam bila u stanju da pratim to njegovo učenje. Ali naši privatni odnosi su ostali nepromenjeni: isto smo se toliko voleli i isto kao ranije nam je bilo teško da budemo makar i na kratko razdvojeni. Retko kad bi se dogodilo da našu sreću zamagli i uzurpira ravnotežu pojava uzajamne ljubomore, koja nije uopšte imala nikakvog osnova. Mi smo oboje bili strastveni ljudi žestokih temperamenata. Tek pred kraj naših života, kada sam shvatila da se duša moga muža, koja je bila otvorena preda mnom tolike godine, naglo i nepovratno zatvorila bez povoda, da bi se otvorila pred jednim strancem, autsajderom, to je u meni izazvalo strašnu ljubomoru. (...) Potom je u četiri godine troje naše dece umrlo.
(...) Ti događaji su uticali na Lava Nikolajeviča, a možda je bilo i drugih uzroka usled kojih je on počeo da biva nezadovoljan životom i njegova potraga za istinom postala je akutna. (...) Lav Nikolajevič je postajao sve sumorniji i sumorniji kako je u njemu jačao duh koji je odbacivao postojeću religiju, progres, nauku, umetnost, porodicu, sve što je čovečanstvo kroz vekove razvilo. (...) To sve me je uznemiravalo, plašilo i rastuživalo. Ali nisam mogla sa devetoro dece tek tako da se okrećem kao vetrokaz u svim pravcima kojima je moj muž stremio u svojim duhovnim lutanjima. (...) Ali ne mogu da se setim tačno kada i zašto smo se porodica i ja sa njim razišli. (...) Jednostavno nisam mogla da razumem zašto da menjam način života. (...) Da sam prema željama moga muža (izrečenim ne zna se tačno kome) razdala svu imovinu, da sam ostala u bedi sa devetoro dece, morala bih da počnem da radim kako bih prehranila porodicu, da šijem, perem, podižem decu bez obrazovanja. Lav Nikolajevič prema svojim naklonostima i vokaciji ne bi umeo ništa drugo da radi, osim da piše.
(...) Leta 1884. Lav Nikolajevič se mnogo bavio oko zemlje sa seljacima. Po ceo dan bi provodio sa njima, pa bi iscrpljen dolazio s večeri kući, pa bi onda sedeo odsutan i nezadovoljan životom kojim porodica živi. Taj život je bio u suprotnosti sa njegovim učenjem i to ga je mučilo i razdiralo. Jednom prilikom je namerio da uzme jednu rusku seljanku, koja je obrađivala zemlju, i da sa njom i drugim seljacima tajno odbegne i započne novi život. Sam mi je to priznao. Napokon je 17. juna posle kratke svađe sa mnom oko nekih konja, bacio ruksak preko ramena, rekavši da odlazi zauvek, možda u Ameriku, i da se nikada više neće vratiti. Ja sam u tom trenutku bila pred porođajem. Ponašanje mog muža me je bacilo u očajanje. Telesni, pretporođajni bolovi, zajedno sa tim duševnim bolom, bili su nepodnošljivi. Molila sam Boga da umrem. U četiri ujutru Lav Nikolajevič se vratio i legao na kauč u svom kabinetu ne javivši mi se. Ja sam otrčala k njemu uprkos užasnim bolovima. Bio je smrknut i ništa mi nije rekao. Oko sedam ujutru tog dana rodila se naša ćerka Aleksandra. Nikada neću zaboraviti tu strašnu, vedru junsku noć. (...)
1895. naš najmlađi, sedmogodišnji sin Vanječka je umro. (...) Moja depresija i gubitak interesovanja trajali su celog leta, da bi sasvim neočekivano i pukim slučajem muzika donela duševnu promenu. Tog leta je, naime, kod nas boravio poznati kompozitor i pijanista (Sergej Ivanovič Taneev /1856–1915/ boravio je kod Tolstojevih od 1894–96 preko leta,  prim. prev). (...)
1906. naša ćerka Maša je umrla od zapaljenja pluća. (...) Kako mi je beznačajna postala sva ljudska taština. Pitala sam se: šta je uopšte važno? Jedna stvar. Ako nas je Bog poslao na zemlju i ako moramo da živimo, onda je najvažnije da jedni drugima pomognemo kako god znamo i umemo. Da pomognemo jedni drugima da živimo. I sad isto mislim.
(...) Čak i pre svih ovih događaja uvlačili su se uticaji raznih ljudi spolja, koji su pred smrt Lava Nikolajeviča poprimili zastrašujuće razmere. Ti ljudi spolja su, na primer, zastrašili Lava Nikolajeviča idejom da će ruska Vlada poslati policiju da mu oduzme sve rukopise. Pod tim predtekstom su svi rukopisi sklonjeni iz Jasne Poljane, tako da Lav Nikolajevič nije više mogao na njima da radi, jer nije imao pred sobom sav materijal. Nekako sam uspela da povratim sedam tankih svezaka njegovih dnevnika, koji su sada u posedu naše ćerke Aleksandre. Ali sve je to dovelo do zatezanja odnosa sa osobom koja je dnevnike držala, pa je taj čovek prekinuo svoje svakodnevne posete. (ovde se misli na Čertkova, prim. prev)
(...) Zahvaljujući stalnom uznemiravanju, kao i teškom i odgovornom poslu vezanom za objavljivanje tekstova Lava Nikolajeviča, moje zdravlje je bilo potpuno ruinirano. Postala sam sve nervoznija i sve sam više brinula. Izgubila sam duševnu ravnotežu i počela sam zbog toga loše da utičem na svog muža. Istovremeno, Lav Nikolajevič je počeo učestalo da preti odlaskom od kuće i njegov „intimni“ prijatelj (Čertkov) pažljivo je, zajedno sa svojim advokatom, pripremio novi, ispravan testament koji je Lav Nikolajevič prepisao svojeručno, u šumi, 23. jula 1910. Taj testament je posle njegove smrti postao legitiman.
(...) Na jednom mestu u dnevniku, u to vreme je zapisao: „Jasno vidim da sam pogrešio; trebalo je da okupim sve svoje naslednike i da im saopštim svoju volju; nije trebalo sve ovo da krijem od njih. (...)“
(...) Idem skoro svakodnevno do njegovog groba; zahvaljujem Bogu na sreći koja mi je u prošlosti bila podarena, a što se tiče poslednjeg sukoba među nama, na to gledam kao na iskušenje i iskupljenje pred smrt. Neka tako i bude.
Grofica Sofija Tolstoj
28. oktobra 1913.
Jasna Poljana


Iz: The Autobiography of Countess Sophie Tolstoi
With preface and notes by Vasilii Spiridonov
Translated by S.S.Kotelianski and Leonard Woolf
Publiched at the Hogarth press, Paradise road, Richmond, 1922.
Priredila i prevela Ivana Dimić


SERGEJ KOKOVKIN
Sergej Kokovkin je režiser, scenarista, glumac i autor trideset drama koje su prevedene na dvanaest jezika i izvode se širom Rusije i u inostranstvu. Završio je Mornaričku školu „Nakimov“, a zatim je diplomirao na Institutu za pozorište, umetnosti, muziku i kinematografiju (moderna Pozorišna akademija u Petrogradu), na dramskom odseku, a radio je u petrogradskim i moskovskim pozorištima. Njegov rad na filmu uključuje glumu, režiju i pisanje scenarija. Režira u pozorištima u velikom broju zemalja, a poslednjih godina predaje u SAD. Kokovkin je umetnički direktor Ruske konferencije dramskih pisaca, član Udruženja pisaca i autor knjiga Dođi mi, Pet ćoškova, Misis Tolstoj i ostale i Glupak. Dobitnik je značajnih priznanja – Američka nagrada lepih umetnosti i Uvaženi umetnik Rusije.


RADOSLAV MILENKOVIĆ
Rođen je 17. februara 1958. godine u Novom Sadu. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi prof. Branka Pleše 1980, a pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Dejana Mijača 1990. Pohađao je Letnju školu pantomime kod Ladislava Fialke (Dubrovnik, 1978) i Letnju školu scenskog pokreta Žaka Lekoka (Pariz, 1979). Jedan je od osnivača Teatra MM u Zagrebu, bio je član glumačkog ansambla Teatra &TD u Zagrebu (1984–87), Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu (1987–2005), predavao je glumu i dikciju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1989–93), bio direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (1995–96), gde je od 2005. zaposlen kao reditelj. Pored toga, bio je umetnički savetnik Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu 2006. i 2007, a od 2010. umetnički savetnik Ustanove kulture „Vuk Karadžić“. Gostujući je reditelj pozorišta „Čiki Gergelji“ u Kapošvaru, „Gardonji Geza“ u Egeru i Nacionalnom pozorištu u Miškolcu. Ostvario je više od 50 uloga u najznačajnijim pozorištima Beograda, Novog Sada i Zagreba i na Dubrovačkim ljetnim igrama, od kojih se naročito izdvajaju one u predstavama rađenim po delima domaćih autora (J. S. Popovića, G. Stefanovskog, A. Popovića, D. Kovačevića, Lj. Simovića, S. Kovačevića, S. Selenića, D. Ćosića, B. Pekića), kao i veliki broj uloga u TV dramama i filmovima, sarađujući sa najistaknutijim domaćim rediteljima (Zdravko Šotra, Emir Kusturica, Srđan Dragojević, Oleg Novković, Srđan Koljević i dr), ali i stranim rediteljima (Ferdinando Ornjani, Albert Sironi, Lamberto Bava, Ralf Fajns). U pozorištima Srbije, Mađarske, Švedske, Hrvatske i Makedonije  režirao je drame Mrožeka, Kohouta, Vajsa, Šizgala, Beketa, Rože Vitraka, Žarija, Strindberga, Ostrovskog, Gorkog, Koljade, Razumovske, Petruševske, Fon Horvata, Mekdone, Kreca, Nabokova, Sartra, Kamija, Joneska, Molijera, Šefera, Voltera, Čehova, Bulgakova, Lorke, Šekspira, te Držića, Popovića, Stefanovskog, Romčevića, Krečkovića, Domanovića, Bećkovića...
Dobitnik je najznačajnijih nagrada za glumu i režiju na brojnim festivalima Jugoslavije i Srbije. Za pozorišno i radio izvođenje dramatizovao je dela Bećkovića, Domanovića, Sremca, Kočića, Ranka Marinkovića, Grina, Kafke, Kolodija, Bulgakova. Ljubin i Đorđetov sin. Natalijin i Arsenijev otac. Živi u Beogradu.
 

Premijerno izvođenje

Premijera, 04. jun 2011. / Scena „Raša Plaović“

Preveo Novica Antić
Reditelj Radoslav Milenković
Dramaturg Ivana Dimić
Scenograf Boris Maksimović
Kostimograf Olga Mrđenović
Dizajn zvuka Marko Fabri
Scenski govor Dr Ljiljana Mrkić Popović
Izbor muzike Radoslav Milenković

Premijerna podela:

Grof Tanasije Uzunović
Grofica Nada Blam
Jermil Dragan Nikolić
Čertkov Nebojša Kundačina
Tanja Bojana Stefanović
Tapsel Mihailo Lađevac
Čerkez  Pavle Jerinić

Organizator Nemanja Konstantinović
Inspicijent Đorđe Jovanović
Sufler Gordana Perovski
Kokošku modelirala Janka Harast
Asistent kostimografa Marija Tavčar
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor pozornice Nevenko Radinović
Majstor tona Dejan Dražić
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta

 

Galerija