У ОКВИРУ ЦИКЛУСА „ОМАЖ ВЕЛИКАНИМА АКАДЕМСКОГ ПОЗОРИШТА“ ОДРЖАНА ТРИБИНА ПОСВЕЋЕНА др МИЛЕНКУ МИСАИЛОВИЋУ

У оквиру циклуса „Омаж великанима Академског позоришта“, у понедељак 25.априла, у Удружењу књижевника Србије, одржана је трибина посвећена личностима које су обележоле историју српског театра, а међу којима је значајно место заузимао и др Миленко Мисаиловић (1923-2015).
О овом угледном српском теоретичару драме, драмском писцу и дугогодишњем драматургу и редитељу Народног позоришта у Београду, дан уочи прве годишњице његове смрти, говорили су драмски писац Миодраг Илић, пуковник у пензији и новинар Јово Радовановић и театролог Зоран Максимовић.
Илић је истакао да је Мисаиловић „од свог посла, од театра, створио религију, створио је своју науку и своју методологију истраживања“.
– Он је једна изузетно богата, разуђена, свестрано-образована личност и, пре свега, мудрац. Био је мудра, умна личност, као и Тарабићи, чувени пророци, који су рођени у истом месту као и Миленко, у Кремнима. Доста је писао о позоришту. Његове театролошке студије су веома драгоцене, а нарочито докторска дисертација „Дијалектичност Нушићеве комедиографије“ где је на више од 1000 страна успео да свестрано осветли личност и цео опус Бранислава Нушића – подсетио је Илић.
– Миленко је ту успео да укаже на једну веома битну карактеристику Нушићевог стваралаштва да он, иако је саркастичан, иако изазива смех, иако се подсмева неким обичајима, наравима, ћудима и психичким деформацијама својих јунака, он их не мрзи, већ напротив – воли их и штити и те деформације успева да објашњава условношћу времена у којем су живели – приметио је Илић.
Према његовом мишљењу, студиозност, свестраност и једна бескомпромоисна уметничка етика и строгост коју је Миленко имао, били су нешто што је највише импоновало свима који су га познавали.
– Био је један веома приљежан, вредан човек коме ништа није било тешко да уради. Он је цео дан припадао театру. Био је, у правом смислу те речи, монах позоришне уметности – оценио је Илић.
Максимовић, некадашњи Мисаиловићев студент, истакао је да је његов професор свим својим стваралачким бићем припадао театарској уметности.
– Његов театарски рад и театролошка истраживања су дела од највише вредности за нашу науку о позоришту. Снага његовог стваралаштва налази се у дубоко мисаоном и тананом аналитичном сагледавању и суштинском естетичком уобличавању и дефинисању позоришних појмова и појава. Његовим деловањем, наша театрологија је, с једне стране, добила прецизнији и потпунији смисао, а с друге стране, нову филозофску димензију – нагласио је Максимовић.
Он је указао да је Мисаиловић, као визионар, свестрани позоришни посвећеник, изванредни плодни и признати теоретичар и практичар театра, драматуршки истраживач и филозоф, заправо неприкосновена позоришна личност друге половине 20. и прве декаде овог века, не само код нас, него и много шире.
Поред тога, како је Максимовић истакао, Мисаиловић је припадао и групи од десетак најугледнијих светских театролога.
- Његови појмови, као што су драматургија сценског простора и драматургија костима, користе се у целом свету и прихваћени су за појмове у театрологији – подсетио је Максимовић и закључио да је Мисаиловић „својим животом, талентом и делањем себе винуо у бесмртност“.
У оквиру програма емитован је и инсерт из ТВ филма „Миленко Мисаиловић – позоришни монах“, аутора Слободана Ж. Јовановића.
Осим о Мисаиловићу, учесници трибине говорили су и о чувеном редитељу Мирославу Беловићу (1927-2005) и његовој супрузи - познатој позоришној, филмској и телевизијској глумици Маји Димитријевић (1926-1987).   
М.Б.

БИОГРАФИЈА:
Мисаиловић је рођен 2. априла 1923. у Кремнима. Он је двадесети драматург Народног позоришта у Београду. На ту дужност постављен је најпре, позивом управника Милана Богдановића 1954. а потом декретом Владе НР Србије – једним од последњих аката овога реда у постреволуционарном периоду делатности театра.
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, студирајући истовремено филозофију, психологију и педагогију, а потом је завршио и режију на Академији за позоришну уметност.
Прву представу (Аутобуска станица Вилијама Инџа) у Народном позоришту у Београду, режирао је 10. јануара 1958. До краја стваралачке делатности, режирао је укупно 62 представе. Био је и драмски писац и позоришни критичар НИН-а. Написао је велики број изузетно значајних есеја, студија и теоријскo-естетичких радова и постао један од водећих театролога у тадашњој Југославији; по значају запажен и уведен у светске енциклопедије.
Његова дела која се одликују откривањем нових духовних видика, од стручне јавности оцењивана су као капитални подухвати. Као посвећени естетичар театра дао је велики допринос истраживању извора Нушићеве комике, и комедиографије уопште, затим изучавању трагедије и стваралачком откривању драматургија. Треба навести бар нека од његових дела: Комедиографија Бранислава Нушића, Мудрост народног хумора I – II, Трагедија власти и владања – Значења Софоклове трагедије Цар Едип, Драматургија сценског простора, Драматургија костимографије, Креативна драматургија, Дете и позоришна уметност, Значења српске комедиографије – од Јоакима до Нушића, Великан театра – Бојан Ступица...
Био је ванпартијски интелектуалац, члан Удружења књижевника од 1962. од којег 2004. добија повељу за животно дело, такође и Удружења драмских уметника и УЛУПУДС-а; добитник је Вукове и Стеријине награде као и највишег признања -  Плакете Народног позоришта у Београду. Први је добитник „Ловоровог венца,“ за област театрологије који је установио Позоришни музеј Војводине, први је добитник Награде „Мали принц“, установљеног на Међународном фестивалу позоришта за децу у Суботици – за допринос естетици позоришта за децу. Годинама је сарађивао са Академским позориштем „Бранко Крсмановић“, у којем је режирао две представе (1953. и 1955. године). Учествовао је на међународним симпозијумима и био члан међународних жирија. У 87. години добио је националну пензију.
Важио је за свестрану позоришну личност, самосвојну, јединствену и непоновљиву.
Проф. др Р. Јосимовић је о њему рекао:„Он се одликује страсном и осмишљеном упорношћу, способношћу да виспрено захвата велике површине неиспитаног, да рони у дубине, а не да се бави маргиналним питањима у плићацима историјске, научне или уметничке области“.
Мисаиловић je преминуо 26. априла 2015. године у Нишу, у 93. години.

Прочитајте још архивираних вести