У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНО ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО ПАВЛУ МИНЧИЋУ

У оквиру циклуса “Сусрети”, у среду 26. јануара, у Музеју Народног позоришта одржано је вече посвећено драмском уметнику Павлу Минчићу.

Уводну реч одржала је кустоскиња Зорица Јанковић која је, између осталог, нагласила да је Музеј Народног позоришта уврстио Минчића, захваљујући његовој богатој уметничкој каријери, у плејаду значајних стваралаца Националног театра чији је члан био пуних 40 година. На почетку разговора, који је водио драматург Славко Милановић, популарни глумац причао је о својим првим улогама, коју су тада углавном биле мале, а потом се осврнуо и на прву већу ролу коју је 1955. године одиграо у комаду „Кад наиђу деца“.
- То је једна француска комедија, јако лепо написана. Играли су Божа Дрнић, Марица Поповић, Милена Дапчевић... – присетио се Минчић и истакао да током своје каријере никад није правио поделе унутар глуме нити је припадао онима који, без резерве, прихватају теорију да нема великих и малих улога. Он је рекао да је одиграо више драмских него комичних улога, али и напоменуо да је често био у опасности да буде „гурнут у комичарски фах“. Пажњу јавности скренуо је улогом Миће у Давичовој „Песми“, али не у матичном Народном позоришту, већ на сцени Атељеа 212. После одигране роле Емила Мажиса у „Јајету“ Фелисијена Марсоа 1959. године, на истој сцени, критика га је уврстила „међу нове звезде београдског позоришног неба“.
Говорећи о ефемерности глуме, он је оценио да „улога траје док ти трајеш, а после тога, све се своди на сећања, а њима је место у музеју“.
- Када сам почињао да се бавим глумом, још тада се причало да Народно позориште треба да оснује свој музеј. И, ево, тек сада, успели су људи да то остваре ... – констатовао је Минчић и честитао актуелној управи на реализацији идеје чији је зачетник, давне 1901. године, био славни српски комедиограф Бранислав Нушић. Подсетивши да је позориште колективна уметност коју чине глумци како са великим, тако и са малим улогама, Минчић је предложио да би, у том контексту, било лепо да се у Музеју Народног позоришта „нађе неко месташце, не само за ’великане’, него и за ’малишане’“.
Свестрани уметник се осврнуо и на Шекспирову комедију „Богојављенска ноћ“ у режији Бојана Ступице који му је поверио улогу Луде.
- У тој представи сам први пут на позорници отпевао један сонг – рекао је популарни глумац и на одушевљење броје публике, свирајући на синтисајзеру, запевао композицију „Још док сам дечак био ја“.
Правећи паралелу између његове и данашње генерације глумаца, Минчић је рекао да и сада, као и онда, има доста „врло добрих и великих глумаца“.
Објашњавајући зашто је почео да игра монодраме, он је казао да је то урадио због тога што је пожелео да буде сам на сцени.
- Монодрама је, како бих ја рекао, једна глумачка партија. Глумац је приморан да буде мало сам са собом – истакао је Минчић након чега је говорио делове из култне монодраме Радивоја Лалета Бојчића „Спонзор ноћас мора пасти“, коју још увек игра. 
Последњу улогу на матичној сцени, овај глумац кога је подједнако волела и публика и критика, одиграо је 1993. године у представи „Тужна је недеља“ за коју је сам написао сонгове.
Минчић, који је Академију за позориште, филм, радио и телевизију завршио у класи професора Раше Плаовића, први је извођач монодраме у Београду („Дневник једног лудака“), играо је у првом Јонесковом комаду на нашој сцени („Носорог“), први је лауреат „Златног ловоровог венца“ на првом МЕСС – у у Сарајеву...
Режирао је бројне представе (Нушићевог „Покојника“ и „Обичног човека“, „Бушите браћо, бушите“ Марка Твена, „Оловка пише срцем“, „Марксе, Марксе, колико је сати“...), а бави се и писањем афоризама. Играо је у разним телевизијским драмама, серијама, самосталним шоу програмима и на филму.
Минчић је рођен 16. јуна 1931. године у Београду.
Микојан Безбрадица