У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ОДРЖАНА ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ МИЛОВАНА Ђ. ГЛИШИЋА

БЕОГРАД, 23. фебруар 2011. - У оквиру циклуса „Промоције“, данас је у Музеју Народног позоришта, одржана промоција књиге Милована Ђ. Глишића „Репертоар и приходи Народног позоришта у Београду од 1868. до 1894 године“.

Књигу, коју је приредила Јелица Рељић, објавио је Архив Србије поводом стогодишњице смрти Милована Глишића, дугогодишњег драматурга Народног позоришта и члана одбора Уметничког већа Куће. Приређивач је желећи да очува аутентичност Глишићевог израза, задржао његов језик и правопис. Овај важан свеобухватни театролошки документ који се, иако је написан крајем 19. века, појављује у штампи тек у првој деценији 21. века, допринеће, како се могло чути, бољем проучавању историје српског позоришта.
Обраћајући се присутнима, управник Народног позоришта Божидар Ђуровић казао је да је ова промоција битна за Кућу не само због једне такве личности као што је Милован Глишић, него и због чињенице што она означава и почетак сарадње са Архивом Србије.
Он је приметио да је Глишићева књига нарочито битна за управнике, јер је “једна од ретких књига која се бави и приходима”.
- У тим временима, када је основан Национални театар, очито се мало више бринуло о новцу, него што се брине данас. Верујем да ће нас време које долази натерати да другачије мислимо – рекао је Ђуровић.
Директор Архива Србије Мирослав Перишић је истакао да, из угла историчара, постоје два нивоа размишљања која подстиче ова књига, а то су Милован Глишић са једне и историјски извор са друге стране. Он је указао да приходи и расходи једне институције у 19. веку, као што је Народно позориште, “нису наивна и безначајна тема за историчаре”.
- Они су, сами по себи, вишеструко значајан извор за изучавање друштвене историје Србије у то време. Књига је значајна по томе што представља прилог историји једне институције и културне историје Србије тог доба, а истовремено, добра је и основа за анализе о модернизацији или европеизацији наше земље у другој половини 19. века. Ако само мало бацимо поглед на представе које су се играле или писце који су се изводили, уочићемо једном фином, истанчанијом, анализом када се играју европски, а кад домаћи писци, када је изражен национални набој, а када наилазе мирнија времена... То је само један од аспеката из којих се може посматрати све оно што нуди ова књига која је значајна и за социјалну историју Србије – рекао је Перишић.
Он је додао да Глишићева књига сведочи о некадашњем животу у престоници Србије и Народном позоришту као установи која је у то доба “један културни миље, свет и живот у нашој земљи вукла напред и била, заправо, један од носилаца модернизације”.
Театролог Петар Волк је оценио да је у питању “књига живота Народног позоришта” зато што је Глишић у њој приказао не само “живот и судбину Националног театра, него и једну истину о српском народу”.
- Пре оснивања Народног позоришта, Срби су веома мало знали ко су, шта су и каква им је историја. Имали су само народне песме. Народно позориште је заправо створило мит о историји српског народа. То је једна чињеница која се не респектује увек, али... све те историјске драме, цела та легенда о Косову и после тога, настала је на сцени Народног позоришта – подсетио је Волк
Према његовом мишљењу, Глишић је, као особа која је у Народном позоришту била у ситуацији да битно утиче на репертоар, био човек о непроцењиве енергије и значаја.
- Он је под утицајем сопствених идеја да позориште мора не само да се бави историјом, него и да је трансформише у смисао живљења и своје сопствене будућности, почео да пише реалистичне драме и приповетке. Милован је, кроз Народно позориште, био човек који се залагао за преображење наше свести о модерном театру који се базира на животу, на опсервацији реалности и на једном путу који је довео до данашњег театра. Из те перспекстиве, ова књига, његов својеврсни тестамент, је од изузетне важности за историју српског театра – нагласио је Волк. Његов колега Зоран Т. Јовановић је истакао да се после прелиставања ове књиге, неминовно стиче утисак да Глишић “представља један од врло битних стубова наше позоришне мисли и театрологије у Срба”. Јовановић је подсетио да је Глишићев рукопис, који тек сада после толико деценија излази из штампе, био намењен за прославу 25 – годишњице Народног позоришта.
- Ни тада, изгледа, није било пара за разбацивање, као ни сада, али ево захваљујући разумевању директора Перишића и вредним рукама и савесном раду Јелице Рељић, ова књига најзад је угледало светло дана. Кажем најзад, зато што њен рукопис има чудну судбину. Наиме, сачувана су два примерка од којих је један целовит и налази се у Архиву Србије, а други је оштећен и налази се у Позоришном музеју Србије – рекао је Јовановић.
Рељићева, која се у кратком говору захвалила свима који су јој помогли да књига буде објављена, уручила је Ђуровићу фотокопију документа из Фонда Ристе Одавића, из 1929. године, у којем се говори да би требало основати Музеј Народног позоришта.
М.Б.