У ЧАСТ ВЕЛИКОМ ИГРАЧУ МИЛОРАДУ МИШКОВИЋУ

Урна са пепелом балетског уметника Милорада Мишковића положена је у петак 6. септембра, 2013. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у присуству в.д. Управника Народног позоришта Дејана Савића, директора Балета Константина Костјукова мнобројних колега и пријатеља.

Истог дана, у Историјском архиву Београда, (ул. Палмира Тољатија 1), Јован Ћирилов отворио  је спомен изложбу посвећену овом великану балетске уметности који је преминуо 21. јуна у 86. години у болници у Ници.

Мишковић, рођен 1928. године у Ваљеву, започео је свој уметнички пут у дечјем, Родином позоришту, које је основала и водила Гита Предић-Нушић. Убрзо се заинтересовао за балет и постао ученик Студија Нине Кирсанове, да би 1946. године постао члан Балета Народног позоришта у Београду.

Приликом гостовања ансамбла у Паризу одлучио је да каријеру настави у иностранству. Упорношћу, вредноћом, а пре свега талентом, Мишковић је успео да у свету балета заузме веома истакнуто место. Био је најпре солиста у трупама де Базила и де Кијеваса, затим је наступао у ансамблу Ролана Петија, а 1956. године је основао сопствену трупу, која се доцније спојила са ансамблом Жанин Шара и остварила запажена гостовања у Европи и обе Америке.

Мишковићев веома успешан рад са Морисом Бежаром крунисан је интерпретацијом Прометеја у истоименом балету, што му је донело и највећи број награда.

За „Двобој“ де Банфилда, у којем је 1950. године играо са Колет Маршан у кореографији Вилијема Долара, добио је награду као најбољи играч света.

О свом веома обимном и разноврсном играчком опусу, изјавио је једном приликом: „... Волео сам Алберта, Ромеа, Орфеја, Хамлета, Хуана од Царисе, Отела... Ипак, једна од најдражих улога ми је Фаун у Дебисијевом ‘Прелиду за поподне једног фауна’. Тај поетско-музичко-кореографски контекст сматрам за свој уметнички животни кредо. А што се тиче критичара, они су ме прогласили принцем игре“.

Игру у дуету Мишковић је сматрао једном врстом љубави, али разумне љубави.

Био је изврстан партнер многим чувеним светским балеринама – Алицији Марковој, Зизи Жанмер, Ивет Шовире, Карли Фрачи, Розели Хајтауер, чак и Маргот Фонтејн, а од наших истакнутих балерина – Душанки Сифниос, Јованки Бјегојевић, Весни Буторац, Вишњи Ђорђевић.

Од 1966. године Мишковић је често гостовао у Југославији, односно Србији на сцени своје младости - Народном позоришту у Београду, у представама „Жизела”, „Ромео и Јулија”, а у „Хуану од Царисе“ у поставци Димитрија Парлића је гестом, покретом, сливеним играчким реченицама пружио читаву лепезу различитих расположења балетског великог заводника – од надмених, хвалисавих, гиздавих, преко истанчано лирских, до најинтимнијих, дубоко трагичних и потресних.

У Атељеу 212 Мишковић је једном приликом приредио глумачко-играчко-музички реситал, који је назвао „Лицем у лице“, у којем је покушао да прикаже борбу са самим собом и својим остварењима и да у томе испољи исконске импулсе Балкана и предака. Свој мото – „Скинућу небо да се њиме огрнем“, остварио је са врсним познавањем позоришног извођаштва.

За балетску сцену Народног позоришта урадио је кореографију за камерни балет „Сид“, на музику Маснеа (1971), а у Загребу је поставио велики сценски спектакл „Расправа о истини“, симфонијско-кореографски трактат за који је музику написао Стјепан Шулек (1977).

Београдске музичке свечаности, 12. по реду, отпочеле су 1980. заиста монументалном свечаношћу у Сава центру, где је, поводом одржавања Генералне конференције UNESCO-а у Београду, изведено амбициозно домаће дело „Корак“, композитора Зорана Христића, у режији и кореографији Милорада Мишковића.

Инспирисани стиховима Бранка Миљковића, аутори су покушали да тонски и визуелно уобличе занимљиву идеју о спајању националног и универзалног у сценско-музичким догађањима, у којима „одзвања далека прошлост, огледа се садашњост и открива будућност“.

Милорад Мишковић је дуго био активни, а касније и почасни председник Савета за игру UNESCO-а.

Основао је свој Фонд за стручно усавршавање младих уметника из наше земље у области игре, кореографије и педагогије.