Премијера 21. јуна 2017.

 

Бранислав Нушић

СУМЊИВО ЛИЦЕ

 

Адаптација и режија АНДРАШ УРБАН

Драматург и сарадник редитеља КАТА ЂАРМАТИ

Драматург МОЛИНА УДОВИЧКИ ФОТЕЗ         

Сценограф АНДРАШ УРБАН

Сценограф реализатор МИРАШ ВУКСАНОВИЋ

Костимограф МАРИНА СРЕМАЦ                                                

Композитор ИРЕНА ПОПОВИЋ ДРАГОВИЋ                

Лектор ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ  

Извршни продуцент МИЛОРАД ЈОВАНОВИЋ

Организатор НЕМАЊА КОНСТАНТИНОВИЋ

                       

Лица:

 

Јеротије Пантић СЛОБОДАН БЕШТИЋ              

Анђа НЕЛА МИХАИЛОВИЋ                                            

Марица СУЗАНА ЛУКИЋ                         

Вића ПАВЛЕ ЈЕРИНИЋ                 

Жика НИКОЛА ВУЈОВИЋ                        

Милислав ХАЏИ НЕНАД МАРИЧИЋ                 

Таса НЕБОЈША КУНДАЧИНА                             

Алекса Жуњић МИЛОШ ЂОРЂЕВИЋ                 

Газда Миладин АНАСТАСИА МАНДИЋ

Ђока БОЈАН КРИВОКАПИЋ                    

Јоса ДРАГАН НИКОЛИЋ  

 

Инспицијент Сандра Жугић Роквић                                  

Суфлер Даница Стевановић                                               

Организатор на пракси Мартина Врањић (студент АУ)  

 

Асистент сценографа Јасна Сарамандић

Mајстор светла Срђан Мићевић

Мајстор маске Марко Дукић

Мајстор позорнице Дејан Раденковић

Мајстор тона Небојша Костић

 

ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

 

АНДРАШ УРБАН

 

Рођен 1970. у Сенти. Још као седамнаестогодишњак ствара самосталну позоришну и књижевну радионицу као аутор, редитељ и глумац. Касније формира позоришну групу „Aiowa“ (aiowa maffia), која театар третира као специфичну, али ипак свеуметничку идеолошку акцију. Студира филмску и позоришну режију на новосадској Академији уметности у класи проф. Влатка Гилића, режира у суботичком Народном позоришту. У првој трећини деведесетих напушта студије, рад у позоришту и годинама живи повучено. Дипломира 2000. у класи проф. Бора Драшковића и поново интензивно ради у позоришту.

Уз подршку сегединског МАСЗК-а и властитог ансамбла (Ансамбл Андраша Урбана) ствара независне позоришне представе. Од 2006. је директор Мађарског градског позоришта „Деже Костолањи“ у Суботици. Оснивач је интернационалног позоришног фестивала Desiré Central Station.

Режирао 40-ак професионалних представа у Суботици, Нишу, Новом Саду, Београду, Сегедину, Битољу, Љубљани, Берлину, Клужу, Варни, Марибору, Ријеци.

На позориште гледа као на просветљени простор понекад провокативне акције, где се мисли, говори и организује специфичан вид уметничке стварности. Представа је за њега комуникација и друга стварност која постоји за себе, али настаје и испољава се у односу између извођача, извођене стварности и гледаоца. Режију остварује преко интерактивне комуникације с глумцем.

Добитник је нагрда и признања међу којима су: Награда „Jasai Mari“ (најпрестижнија награда за позоришну уметност Републике Мађарске), Награда „Јоаким Вујић“, „Pro Urbe“ града Суботице, „Pro Urbe“ града Сенте, Награда за „Паралелну уметност“ (Mediawave).

Његове режије и представе су награђене на фестивалима: Стеријино позорје, Фестивал професионалних позоришта Војводине, Инфант, ЈоакимФест, Тврђава фест, Театарфест, Фестивал алтернативних позоришта Републике Мађарске, Фестивал мађарских позоришта, БИТЕФ, МЕСС, МОТ, Дани сатире у Загребу.

 

 

ИЗВОРИ

 

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлога века може се рећи да се у нас водила последња и најочајнија битка између два доба, једнога које је изумирало и другога које је наступало. Борба се водила на свима линијама и на свима фронтовима, и у политици, и у књижевности, и у животу. То је управо било раздобље испуњено сукобима, трзавицама, потресима и свима оним појавама које такву епоху у развоју једног народа и једнога друштва карактеришу. Прошлост се држала упорно у дефанзиви; нови живот, нови људи, нови погледи и нови правци су безобзирно надирали и освајали, уносећи у своје напоре пуно темперамента, тако да тих година температура нашега јавног живота, за читав један децениј, није слазила на нормалу, а врло се често пела и на четрдесет и један степен, па прелазила гдекад и ту линију. Политика нарочито имала је један епидемичан карактер, и то карактер епидемије којом је заражен био цео један народ, те није ни чудо што је политика често залазила у књижевност или, ако не то, а оно што су књижевници залазили у политику. И најнежнији лирски песник тога доба, онај који је писао само о уздаху и „њеним очима“, није пропустио да напише и по какву политичку песму или, у најмању руку, епиграм. Како би онда комедиограф, са претензијама да буде кроничар свога доба, могао или смео избећи да се не потчини тој општој појави, а како тек, као што је случај код Сумњивога лица, где писац, под непосредним утицајем Гогољевим, хоће да исмеје нашу тадању бирократију? (...)

Ако ипак у овој комедији има алузија које нису застареле; ако има погдекоје речи која би се могла и данас рећи; ако има појава на које би се и данас могао пружити прст – то је само доказ: да у бирократији целога човечанства, свих народа и свих раса, има елемената који су и општи и вечити, те који ће комедиографима будућности тако исто пружити материјал као што га је мени прошлост пружила. (...)

Из Нушићевог Предговора Сумњивом лицу

 

***

 

Из извештаја полицијског поручника у Земуну, Хенриха Велша о догађајима у Београду почетком осамдесетих година XIX века

 

„ (...) У Београду борави већ месецима једна загонетна особа. Зове се Базил Мукензев, професор универзитета у Варшави. У почетку је становао у хотелу 'Српски Краљ', затим у 'Здању', а сада у приватном стану поред хотела 'Париз'. Исти је под тачном присмотром српске полиције, али досада се није могло сазнати (ergrunden) узрок његовог доласка у Београд, пошто он исказује (ergibt) да је дошао у Београд ради студирања српског језика, а њиме се слабо бави. На лукав начин извлачи се из сваке контроле и присмотре. Исти је чешћи гост у локалу редакције Радника. Не зна се зато (es ist nun zweifelhaft) да ли је Мукензев главни агент нихилиста и давалац новца за Радника, пошто је увек добро снабдевен новцем, или је врло вешто делујући полицијски агент који се приближава Раднику, а кога је послала руска влада за надзирање српских нихилиста и социјалиста. Бивши архимандрит Пелагић налази се, према сигурним обавештењима, још у Турн Северину (...)

Трећег јула су стигла у редакцију Радника три мања пакета Freiheit-а. Исти су ипак још ишли преко Немачке, Аустрије и Мађарске за Београд. Број приспелих примерака износи 200, а неколико (mehrere) долази скривено натраг за Аустрију, и то и за Нови Сад и Штајердорф, у радионице железнице. У Београду већ 48 њих су абонирани. Социјалисти у Београду примили су своје пошиљке по свој прилици преко Панчева, јер данас пре подне у 10 1/2 сати дошао је, као што сам поверљивим путем сазнао, један слушалац Велике школе, нажалост непознатог имена, лађом Патај из Панчева и имао је, како десно тако и лево, у џеповима капута мале пакете, које није дао опорезати. Српски цивилни наредник (Zivilwachmann), обучен у цивилу, по имену Гавра, изгледа да га познаје, јер га је пратио пажљивим погледима. Дотични млади човек био је обучен у дугачак, црни, затворен Gehrock, имао је лаке летње панталоне, округли, меки и ниски шешир од филца. Он је код српског прелаза предао један изгужвани, често употребљавани цертификат. У вези са Freiheit-ом, коју прилажем у два примерка из нове пошиљке, обратио сам се господину ц. к. мајору и саветнику посланства Пинтеру, ради проналажења тако тајно чуваног пута којим овај социјалистички лист (Zeitschrift) стиже преко Аустро-Угарске. Сада опет води оздравели Ценић, уредник Радника, списак абонената Freiheit-а. Прошле недеље сугерирао је (veranlaste) Ценић, који има велики утицај на студенте београдске Велике школе, једну адресу, оних који студирају, на бугарски народ. Ова адреса штампана је тајно у Београду и то у Задружној штампарији, па је прокријумчарена у 2000 примерака за Софију. Као потписници (Zeichner) адресе на Бугаре фунгирају сви ђаци београдске Велике школе, теолошког семинара и учитељске школе (Lehramtsschule). Адреса је требало да буде  објављена преко Радника бр. 63 од 23 јула, али је конфискована од стране српске владе. Прилаже се један примерак Радника бр. 63, поред немачког превода адресе. Број абонената Радника изгледа да износи 1200, са колпортажом просечно 2000 примерака; Ценић сматра да је лист још у дефициту, али ће ипак за кратко време опет бити штампан. (...)

Социјалисти су сасвим пометени тиме што су неколико пошиљки Freiheit-а задржале, али се не зна где, и нису стигле у Београд. Ценић, вођ радикала и главни уредник Радника, још се увек налази на агитационом путу и ових дана се очекује из Алексинца; овим извештајем допуњава се извештај Пр. № 58 да је исти био у Панчеву, Смедереву, Штајердорфу, у рудницима у Оравици, Турн Северину, Неготину, Зајечару, где изгледа да има значајан број социјалиста који стоје у вези са Бугарском. Да ли је Ценић био у Софији, коју је намеравао посетити, нисам још до сада могао сазнати. Хапшење наводног нихилиста Гринберга или Гринвалда изазвало је у Београду велику пажњу и истрага се води у тајности. Он је живео у врло скромним условима и изјављује да се склонио у Београд пред осветом нихилиста.

У Министарству спољних послова и унутрашњих дела влада грозничаво узбуђење по открићу садржаја списа код Гринберга, према којима је намераван атентат на цара Александра III и цара Виљема. Гроф Брај прима свакодневно извештај о току истраге и реферише исто тако дневно Берлину. Као што ми је саопштила једна особа која је блиска Министарству, истрага је пре свега усмерена на то да докучи нису ли нихилисти и социјалисти планирали атентат и против кнеза Милана, да би онда имали оштар повод за предузимање мера против њих (zum Einschreiten). Не верује се исказима ухапшеног Гринберга да је он побегао у Београд испред освете нихилиста, већ влада чврсто убеђење да је Гринберг припремао један атентат у Београду, пошто је северозападна граница Русије сада оштро надзирана, то је нихилистима пут из Београда, где лако могу набавити легитимације, према јужној граници Русије згоднији.

Верује се да је Мукензев, описан већ са Рез. 32 дат. 1 јула 1881, у извештају ПР. бр. 52, који је наводно дошао на језичне студије у Београд, стојао у вези са Гринбергом. Мукензев је пре 14 дана нестао из Београда.

У владиним круговима постоји бојазан да социјалисти планирају атентат против кнеза, али да су при том ипак само оруђе Карађорђевића. Социјалиста Нинкић [Нанчић], слушалац универзитета у Грацу, отпутоваће следеће недеље у Вршац, у свој завичај, пошто хоће после распуста да опет иде у Грац, а пре тога да неколико недеља проведе у Угарској, да би се упознао са расположењем у Угарској. Нинкић је витак човек, 24 године стар, облачи се елегантно. Има фине манире и настаниће се у Београду као лекар када положи ригороз. Београдски социјалисти демонстрирају против кнеза Милана у гостионицама на тај начин што не дају музичким бандама које тамо играју, да свирају Миланову химну, и наручују демонстративно Марсељезу. (...)

Студент технике Радовановић који у Паризу студира, преставља српске социјалисте на социјалистичком конгресу у Цириху. Он је отпутовао 10 октобра из Париза за Цирих и одатле ће се вратити у Србију. Радовановић је већ више година у Паризу и припада терористичкој странци. Послат је од интернационалног социјалистичког комитета у Србију да би овде организовао екстремни правац револуционарне партије социјалиста, јер лондонски комитет није задовољан са умереним држањем (Vorgehen) Ценића и Љочића. Могло би сада доћи до расцепа у социјалистичкој странци Србије. Као други делегат Србије на циришком социјалистичком конгресу фунгира Буковић, други уредник Радника.  Он је већ пре 4 недеље отпутовао за Цирих. Буковић ће заступати умерену социјалистичку странку Србије. (...)

Други уредник Радника Буковић вратио се 13 о. м. са интернационалног социјалистичког конгреса у Цириху. Он је описао конгрес као најужаснију заверу, али само на речима, док се на делу само мало може очекивати, иако могућност појединачних атентата не остаје искључена. Конгрес је са негодовањем реаговао на умерено држање социјалиста. Други делегат Србије, који је послат за Париз и Лондон, као и за Грац и за Беч Србима који тамо студирају, изјаснио се за отворену револуцију и атентате и обећао да ће за неколико недеља отићи у Србију да би Србе социјалисте придобио за политику насиља. Али Ценић и Љочић хоће да се супротставе Радовановићу и да истрају на досадашњем умеренијем и лаганом ширењу опште револуције, а не да атентатима шкоде партији. Freiheit већ две недеље није се појавила у Београду. (...)“

***

У годинама излажења листа под именом Борба 1882–1883, када су династија и влада у борби са опозицијом, у првом реду са радикалима преживљавали мучне дане, када је револт појединаца и маса избијао чак и у облику атентата и буна (атентат Илке Марковића на краља Милана, Тимочка буна) с њом се поступало не само као са носиоцем противбуржоаских социјалистичких стремљења већ и као са подстрекачем немира изазваних активношћу радикала.

У Државном архиву Србије, међу хартијама Министарства унутрашњих дела, сачуван је акт управника града Београда министру о предузимању мера против листа Борбе и његовог уредника поводом једног чланка који је, пошто је писан против режима неколико дана пре атентата на краља, доведен у везу са самим атентатом. У овом акту, под датумом од 12 октобра 1888, који сада први пут објављујемо, стоји:

„Господину министру унутрашњих дела

Новине 'Борба' у своме 100. броју од 6 октобра ове године, под уредништвом г. Николе П. Николића, издаваоца и одговорног уредника, у своме уводном чланку под насловом 'Политичка немоћ', претресајући расцеп у политичком и економском животу друштва код нас, навеле су ово: 'Људи који су поставили себи за циљ живота да се боре за остварење правде у друштву... не смеју се ограничити само на негативну критику штетних сила у данашњем друштву' (...) Друштвена корупција коју помаже влада, узима све већи мах... Читаве слојеве друштва обузима нека грозна срџба из које ничу најцрњи злочини. У исто време, такво стање друштвено, страсним и енергичним природама утискује револвер, бомбу или мач у руке, и хоће ли онда бити чудно и непојмљиво, ако и код нас чујемо прасак бомба и револвера?!... Зар је влада наша у последње време, својим безумним делима, мало допринела таквом стању?' (...) Злочин је у друштвеном животу оно што је болест у физичком. Један симптом нереда у организму. И против те патолошке појаве, мислите зар да вам може помоћи реакција? О, јадна сојтарио! Рачунаш на бајонете, на топове!'...

Ово позивање 'Борбино' да се треба оставити негативне критике, да дакле треба отпочети активну радњу; – ова претња њена и ово наговештавање њено, да ће се и код нас чути прасак револвера, – испунило се је. Јуче пре подне – пети дан после изишавшег 100 броја 'Борбиног', Јелена, удова убијеног Јеврема Марковића, бившег официра, пуцала је у саборној цркви из револвера на Његово Величанство Краља. То је и она сама признала на своме испиту.

У делу овог извршеног атентата, решењем исљедне власти од јучерашњег, уредник 'Борбе' г. Николић, стављен је под кривично ислеђење и писац поменутог чланка г. Божо Вучковић. Пошто је дакле 'Борба' поменутим својим списом циљала на то да се поремети законити ред у земљи, а уредник и један сарадник њен, сада под ислеђењем у делу извршеног атентата и пошто је иначе својим досадашњим писањем 'Борба' јасно показала да одобрава и хвали нихилистичке тежње, као што се то види из писама која су у тим новинама из Русије и Аустрије штампана, и као што се уопште из целог њеног држања види да распростире нихилизам и комунизам – то управа вароши Београда извештава о овоме г. Министра да би имао доброту донети своје решење односно даљег издавања новина 'Борбе'.

Управник вароши Београда

Ж. М. Блазнавац

(...)“

Приредиле Ката Ђармати и Молина Удовички Фотез

(из: Андрија Раденић, Историографски доприноси – расправе и осврти I,

Београд, 1999.

 

ДРАМАТУРШКА  БЕЛЕШКА

 

Јосип Ђорђевић (1861–1892) из села Трбушница је стварна личност о којој је под именом Јосиф из Трбушнице Нушић писао и аутентично га приказао у свом делу Сумњиво лице. Јосип је био у сукобу са капетаном у свом селу, са оним у Лазаревцу и са начелником Колубарског среза. Из књиге професора Миомира Ж. Плећевића Историјски преглед околине Трбушнице и порекло становништва Трбушнице сазнајемо и: „Начелник шаље пандуре да га ухвате и доведу у срез, али им он вешто умаче. После тога Јосип је за дуже време ретко када спавао у кући, али се није одметао у шуму. Према казивању познатог Трбушничког ловца Љубивоја-Љубе Кандића, иначе једног од потомака лозе Димитријевића, Јосип се најчешће скривао у колиби на свом имању у Раковцу, или у камењару у њиви код записа, у истом потесу. Ту га је Љуба често налазио и са њим разговарао, кад би у рану зору долазио у лов у раковачком забрану. Када се ситуација мало смирила и изменила, а пошто није имао никаквих недела, или кривице, Јосип се врати кући. Али, своју наивност и сарадњу са хајдуцима платио је главом. Убише га хајдуци Ђурица Дражетић и Владислав Јовићевић. Ђурицу је описао књижевник, учитељ, Светолик П. Ранковић, из Гараша, називајући га Горским царем у истоименом роману... Јосип је сахрањен на Липару. Ту му је подигнут мањи мермерни споменик са натписом. Споменик је постојао до 1945. године.“

Молина Удовички Фотез

 

НУШИЋЕВО СУМЊИВО ЛИЦЕ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

 

После више од три и по деценије повлачења по фиокама, Нушићева „гогољијада у два чина“ Сумњиво лице, праизведбу је доживела 29. маја 1923, на сцени Народног позоришта у Београду. Представу је режирао Пера Добриновић који је и тумачио лик Јеротија Пантића, Перса Павловић је тумачила лик његове жене Анђе, њихова кћи Марица је била Љубинка Бобић, Чича Илија Станојеновић је био Жика, Никола Гошић је био Вића, а Божидар Савић – Таса. У осталим улогама су били Мирко Кујачић (Милисав), Богосав Милошевић (Ђока), Јован Ђедо Антонијевић (Алекса Жуњић), Никола Динић (Газда Спаса), Миодраг Ристић (Газда Миладин) и Милан Ајваз (Јоса).

Сходно увреженом мишљењу које је савремена критика имала о Нушићу као писцу, и овог пута су у први план истицани пишчев „од природе неоцењиви дар веселости“, његова „плодност комичних проналазака“ уз одсуство „дубљих психолошких мотивација“, а комад је оцењен као непретенциозна, лака, забавна комедија чији је циљ да изазове смех ради смеха. У оцени поставке комада, оцене се (по обичају) не поклапају – једни хвале реалистички приказ амбијента и ликова и представи предвиђају дуг живот, док други сматрају да представа није искористила све што комад пружа. Једни веле да су и режија и игра глумаца били „изванредни“, други да представа „ни глумачки ни режијски није задовољила“. Једни кажу да су улоге биле лоше подељене, други да „вече заиста припада нашим уметницима, који су сви несумњиво допринели сликовитости целине. То је вече њиховог тријумфа“.

Али, успех Нушићевих комада код савремене публике никад није био довођен у питање. Чак и најнепријатељскије настројени критичари сведоче да је комад изазвао „буру смеха код гледалаца“.

Следећа поставка је, по ондашњим обичајима, третирана као обнова, иако режију потписује Јован Гец, који је и играо Јеротија Пантића. Премијера је била убрзо по Нушићевој смрти, 14. марта 1938. Теодора Арсеновић је била Анђа, Катарина Цветановић (Марица), Драгутин Петровић (Вића), Добривоје Раденковић (Жика), Јован Николић (Милисав), Милорад Величковић (Таса), Павле Богатинчевић (Ђока), Јован Антонијевић (Алекса Жуњић), Милорад Душановић (Газда Спаса), Братољуб Глигоријевић (Газда Миладин), Ђура Маринковић (Јоса).

До краја XX века, Сумњиво лице је на сцени доживело још свега две премијере: 7. октобра 1960. у режији Браслава Борозана и 20. априла 1985. у режији Градимира Мирковића. Сценографију и костим за Борозанову поставку је креирао Зуко Џумхур, улогу Јеротија је тумачио Северин Бијелић, Дара Вукотић Плаовић је била Анђа, Марицу је играла Славка Јеринић, Миодраг Лазаревић је био Вића, Растко Тадић је тумачио Жику, Мирослав Петровић је био Милисав, у улози Тасе је био Станко Буханац, Зоран Бендерић је био Ђока, Васа Пантелић је играо Алексу Жуњића, Сава Јовановић је био Газда Спаса, а Радмило Ћурчић – Газда Миладин. Ауторски тим последње поставке су, уз Градимира Мирковића, чинили драматурзи Миленко Мисаиловић и Жарко Команин, сценограф Владимир Маренић, костимограф Љиљана Орлић, избор музике је начинио Павле Минчић, а лектор је био Бранивој Ђорђевић. Минчић је, у улози Јеротија Пантића и предводио глумачки ансамбл који су чинили Љиљана Јанковић (Анђа), Зорица Мирковић (Марица), Драган Зарић (Милисав), Богић Бошковић (Жика), Богољуб Динић (Вића), Ђорђе Пура (Таса), Бранко Јеринић (Ђока), Марко Николић (Алекса Жуњић), Родољуб Симић (Газда Спаса), Богдан Михајловић (Газда Миладин), Бошко Пулетић (Јоса), те Душан Остојић, Славко Аћин, Анат Мићовић (Практиканти).

Јелица Стевановић

 

Представе - Драма