Праизведба новог комада Милене Марковић „Ливада пуна таме“, у режији Јоване Томић, 13. новембра на Сцени „Раша Плаовић“

Праизведба новог комада Милене Марковић „Ливада пуна таме“, у режији Јоване Томић, биће одржана 13. новембра (20,30) на Сцени „Раша Плаовић“

У овој драми, која је писана за извођење у Народном позоришту, улоге су поверене Слободану Бештићу, Анастасии Мандић и Нади Шаргин.

Драматург је Димитрије Коканов.

Управница Народног позоришта Ивана Вујић, казала је на конференцији за новинаре, одржаној 8. новембра у фоајеу Друге галерије, да је веома срећна што је Народно позориште коначно остварило сарадњу са Миленом Марковић за коју је истакла да је „једна изузетна личности у уметничком свету и особа брехтовског типа“. 

Она је подсетила да је ово први комад Милене Марковић који ће бити игран у Народном позоришту и истакла да је то „одавно требало да се догоди“.

"Срећни смо и поносни што је своје дело поклонила Народном позоришту", казала је управница и оценила да ће национални театар, у репертоарском смислу, овом узбудљивом представом начинити изузетан корак напред. 

Милена Марковић је нагласила да је веома срећна и узбуђена што једна изузетна млада редитељка, као што је Јована Томић, поставља овај текст.

„То је, за мене, одређен знак мог трајања. Значи, и даље сам занимљива, јер кад неко ко је доста млађи од мене и припада другој епохи, у сваком смислу, ради мој текст, то ми даје наду да ћу да трајем“, рекла је Милена Марковић и истакла да јој је било веома важно да опише страшне случајности које могу да заувек промене нечији живот.

„Те страшне случајности се сабирају у онај тренутак слободе у којем човек нема појма да ли да крене лево или десно, јер не може да докучи шта га чека тамо негде где је кренуо. То питање је у основи егзистенцијалистичке филозофије. Представа се бави тамном и светлом страном свега што нас окружује. Верујем да када неко говори, из њега истовремено говоре и преци и потомци. Из неког мушкарца или жене истовремено проговарају тетке, бабе, мајке… Мој текст има и ту димензију кроз асоцијације на врло захтевна сценска решења која оживљавају глумци. Представа проблематизује врло конкретне људске судбине, али, с друге стране, шаље поруке о свему што живимо данас“, казала је Марковићева.

Она је указала да је наслов комада, заправо стих Виљема Блејка из песме “На ливади пуној еха”.

“Блејк је писао да све што видимо има и своју скривену природу, да је овај свет пун прерушених демона и анђела који те могу узвисити и сатрти. Свака животиња и биљка има своју светлу и тамну страну. Свет је варљив и окрутан, али је у својој бити радостан и обнављајући. Тако су овај текст и представа у бити обнављајући и плементи, јер је срж трагедије, између осталог, преображај човека”, нагласила је Милена Марковић.

Захваливши се својој претходници Тањи Шљивар на овом, како је рекла, фантастичном репертоарском предлогу, в.д. директорка Драме Молина Удовички Фотез истакла је да је „радост за свако позориште, кад наш савременик, писац, има праизведбу на сцени“.

Такође, изразила је задовољство што је режија поверена даровитој Јовани Томић, али је и посебно скренула пажњу на фантастичне креације троје глумаца.

„Оно што им је заједничко, а пратим их све троје од почетка, је то да не престају да раде на себи. Сваки пут крећу испочетка, од нуле, и то свакако доноси једну свежину и креативност“, приметила је  Молина Удовички Фотез и поручила Милени Марковић да Народно позориште већ од 14. новембра, дан после премијере, чека њен нови текст. 

Јована Томић је нагласила да јој је веома драго што јој се указала прилика да режира комад Милене Марковић и открила да је већ „на прво читање“, једна реченица веома снажно утицала на њу и „отворила кључ за читање текста“.

„Парафразираћу је, али суштина се односи на то које је све последице, мит о романтичној љубави, имао за човечанство. Заправо, тај појам, се преиспитује кроз цео комад у смислу да ли је он данас могућ, у којој форми је могућ, да ли ми, као обични смртници, можемо да га досегнемо... Та реченица ме је страшно померила и у пет минута сам имала гомилу својих осећања, а након тога, схватила сам да је то правац режије овог текста. У тексту имамо фрагментарну структуру, што значи да ми пратимо причу кроз визуру две младе јунакиње, то су Мајка и Вољена, али имамо и велике временске прескоке. Заправо, добијамо, некако, highlight догађаје у њиховим животима. Дешавају се велики протоци времена, који се не виде на сцени, али их видимо унутар ликова“, испричала је млада редитељка и истакла да је остала одана сценском покрету као једном од најважнијих елемената њеног сценског језика.

Нада Шаргин је оценила да је овај вишеслојан текст „толико добро написан“ и указала да га током процеса проба уопште није било „нимало лако ухватити“. 

„Онда схватиш да је то, на неки начин, као да радиш Чехова. Не можеш да му ухватиш реплику, треба ти времена, пуно промишљања, осећања... да би дошао до правог решења које је, у ствари, једноставно. Али, бар за мене, пут до те једноставности, био је дуг“, казала је Нада Шаргин која је, између осталог, подсетила да је током досадашње каријере већ играла у Милениним комадима у позоришту и на филму. 

Слободан Бештић, који први пут игра у неком Миленином комаду, приметио је да она, како је рекао, у најлепшем смислу воли мушкарце „јер је тема однос мушкарца и жене“ и открио да му је то много помогло у процесу рада на овој представи.

Према његовом мишљењу, овде је реч о универзалном тексту који може да се изводи и ван наше земље, јер полази од веома конкретних ситуација у мушко-женским односима које препознајемо у свакодневном животу. 

Анастасиа Мандић је указала да је овај комад пун љубави, али и смрти и прочишћења и истакла да је он могао бити написан „само овако зато што Милена разуме суштину људске природе“.

"Она има и своју светлу и своју тамну страну. И када се то загребе, то је оно што нас боли, што препознајемо и што морамо да пустимо да нам се догоди у сцени”, рекла је Анастасиа Мандић.

У ауторској екипи су и Селена Орб (костимографкиња), Јасмина Холбус (сценографкиња), Лука Мејџор (композитор), Маја Калафатић (сценски покрет), Љиљана Мркић Поповић (сценски говор) и Ања Чуковић (асистенткиња редитељке).

Милорад Јовановић је извршни продуцент, Милош Голубовић организатор, суфлер је Гордана Перовски, а инспицијент Сандра Роквић.

Јована је основне дипломске и мастер студије завршила на Факултету драмских уметности у Београду, на Одсеку позоришне и радио режије.

Режирала је представе Господин Бидерман и пиромани (Атеље 212), Kабаре Нушић (Позориште „Зоран Радмиловић“, Зајечар), Лолита (Мадленианум), Босоноги у парку (Народно позориште Суботица), If twice rotates the weather vane / Waiting for future  (Паоло Граси), Излажење (Театармахер), Урнебесна тама (Атеље 212), Сваки пут као да је први (Kрушевачко позориште), Лисистрата (Народно позориште Суботица), Натан Мудри (ЈДП)... 

Добитница је прве награде Радио Београда 2 на конкурсу „Неда Деполо“ за радио-драму.

Први пут режира у Народном позоришту у Београду.
М.Б. 

 

Интервју са редитељком Јованом Томић објављен  2. новембра у 127. броју "Позоришних новина"

Kомади Милене Марковић, песникиње и драмске списатељице, су попут њене поезије која дубоко промишља лично и интимно осећање света. Шта, у том смислу, публика може да очекује од овог текста? Kоја му је тема?

Мене је већ на прво читање узбудила, узнемирила и инспирисала реченица из текста која гласи: „Наука ће тек да утврди, када се буде успоставила потребна временска дистанца, које је све последице, мит о романтичној љубави, имао за човечанство.” На узорку три генерације једне породице, што подразумева различите друштвене, социјалне, културолошке околности, анализира се потреба и могућност појединца да макар на тренутак доживи и проживи овај мит.

Милена, као необична и јединствена појава на српској уметничкој сцени, својим рукописом, између осталог, издваја се једним префињеним осећањем за језик, али и несвакидашњим даром да ухвати дух времена. Kолико „Ливада пуна таме”, у оквиру анализа које помињете, одражава моменат у којем живимо?

Баш зато што текст обухвата три генерације једне породице, свако може да се идентификује са ликовима и догађајима. Поједини мотиви реферишу на локални контекст, али је тематски оквир драме универзалан, тиче се сваког од нас, и тицаће се, без обзира на проток времена или географску локацију.

Kо су јунаци приче, какве су им судбине, у какве идеје верују?

Ликови драме су свуда око нас, то су препознатљиви карактери који су нам блиски, а судбине и идеје су условљене контекстом у ком живе, и из којег су потекли. Узбуљиво је мапирати које се то карактеристике преносе са родитеља на децу, анализирати тежњу ка еманципацији – у односу на  породицу, средину, да ли је то осуђено на пропаст или не; сви живимо у одређеним обрасцима, несвесно понављамо грешке наших претходника или се насилно копрцамо да из оквира изађемо, те да будемо нови, оригинални, непоновљиви. На крају, ту је и фактор непредвидљивости, који Милена у једној реченици сублимира: „Застрашујуће је, а помало и забавно, како људски живот одреде веома мала скретања, наоко небитна.”

Шта вас је, посебно, мотивисало да радите ову представу?

Поред теме, инспирисао ме је велики изазов сценског упризорења овог текста. Миленина поетичност у себи садржи стилско богатство и жанровски пастиш, где се преплићу гротескно и мелодрамско, нежно и брутално, бизарно и људско, свакидашње. У том смислу, она нуди широко поље за размаштавање, креацију, хумор, еротичност, катарзу и још много тога, а задатак редитеља је да помири све те светове, негде да их заузда, негде да их распламса, али да сви елементи раде за целину.

Ливада, у метафоричном смислу, представља, између осталог, симбол пространства, зеленила, опуштања и слободе. Зашто је пуна таме?

Мислим да је ово питање адекватније упутити Милени. По мом мишљењу, најузбудљивије у позоришту и у животу су контрадикторности. Све је сачињено од истих и садржано у њима, тако да, наизглед лепи, идилични сегменти живота, за шта је ливада симбол, морају у себи садржати мрак, и обрнуто - у сваком мраку има нечег лепог.

Микојан Безбрадица

Прочитајте још вести