ОПЕРСКА ДИВА МИЛКА СТОЈАНОВИЋ ГОСТОВАЛА У ЦИКЛУСУ “СУСРЕТИ”

У оквиру циклуса „Сусрети“, у петак 18. фебруара у Музеју Народног позоришта у Београду, одржано је вече са оперском дивом Милком Стојановић, чувеним драмским сопраном која је наступала на свим значајним оперским сценама света.

Бројну публику поздравила је кустоскиња Зорица Јанковић, а потом је у кратком обраћању подсетила да је госпођа Стојановић прошле године обележила пет деценија од свог дебија на сцени Народног позоришта.
- Ове године, тачније 30. марта, Милка и њен супруг, оперски певач, моћни бас Живан Сарамандић, прославиће 40. годишњицу брака. Јубилеји вредни помена и поштовања – приметила је Јанковићева.
Отварајући разговор са славном уметницом, помоћник директора Опере Народног позоришта у Београду Драган Стевовић, прочитао је писмо Nicholasa S. Lawa, генералног директора Међународног биографског центра из Кембриџа у којем обавештава госпођу Стојановић да је уврштена у енциклопедију највећих сто музичара за 2007. годину.
- Као носилац овог признања, можете бити сигурни у своје место у нашој историји и задовољни чињеницом да ваш рад није само примећен, већ је и признат као изванредан. У свакој години, само стотину најбољих светских музичара, како познатих тако и оних непрослављених, из свих дисциплина, имаће прилику да се нађе на овој ексклузивној листи. Одлучено је да ви треба да будете на овој листи за 2007. годину, а као носилац овог признања бићете заувек забележени у дворани славних Међународног биографског центра. Верујем да ћете бити поносни на сазнање да је ваше име заузело место које му припада – наведено је, између осталог, у писму.
Поздрављена срдачним аплаузом, оперска дива је, у вези тога, казала да ако човек иде својим путем, на један истинити начин, без грабежљивости и неких особина које штете његовом интегритету, онда добија “овакве ствари”.
- Ја се јако радујем и врло сам поносна на то – рекла је она и навела да у својој земљи, осим “Октобарске награде Града Београда” није добила ниједно, како је истакла, комунистичко признање.
У свет опере Милка Стојановић је закорачила тек у 22 години, улогом Амелије у представи “Бал под маскама”. У првих неколико сезона, након дебија, отпевала је готово све најзначајније улоге репертоара драмског сопрана.
- Свако има неки свој пут, а опет... Мени се чини да ја, можда, тада нисам била ни свесна толико тога. Ја сам само хтела да победим. Увек сам хтела да будем прва. Успешно сам дебитовала, иако нисам имала ни оркестарску пробу, нити изрежиран задњи чин. После тога све је кренуло муњевито – рекла је уметница коју многи љубитељи опере памте као певачицу која је прва, у бившој Југославији, извела Абигаилу из “Набука”.
- Увек сам желела да истражујем и да уђем у све сегменте музике, да испробам све жанрове. Касније сам певала Салому, али и Бетовеновог Фиделија – присетила се госпођа Стојановић којој је амерички часопис “Opera News” доделио награду ”Golden Voice“, на основу мишљења стручне јавности и оперске публике, чиме је сврстана у четири најлепша гласа 20. века.
Она се осврнула и на сарадњу са маестром Оскаром Даноном, на представи “Норма” која је премијерно изведена 12. јануара 1966. године.
- Оља Ивањицки, која је слушала представу у директном радио преносу, насликала је ковитлац звука у простору и то ми је поклонила. Данон је био чудо у сваком погледу и човек једне фантастичне енергије. Не знам ни данас зашто се за мене определио. Мора бити да сам много добро певала – констатовала је она, а ту реченицу публика је испратила кроз смех и снажан аплауз.
У Метрополитен оперу у Њујорку одлази 1967. и остаје неколико година, а потом се поново враћа у Народно позориште где је била до 1993. године.
- Ја сам стално желела нешто више, нешто боље, неки велики свет. Зинка Кунц ми је помогла да успоставим контакт са менаџером Робертом Бауером који је живео у Милану. Он је, када би Бинг долазио из Америке у Европу, организовао аудиције за певаче. Бескрајно сам захвална госпођи Кунц и госпођи Зиковој која је подржала моје прве кораке, али мислим да све зависи од нас самих. Сами остварујемо сан и сами трасирамо свој пут, а Бог нам пошаље неке добре људе да нам помогну. И тако сам ја, врло самоуверено, отпутовала у Милано – рекла је она и до најситнијих детаља испричала како је положила аудицију после које се отиснула “преко баре”, на најпрестижнију светску оперску сцену где је дебитовала улогом Леоноре у опери “Моћ судбине” Ђузепеа Вердија.
- То је прошло јако добро. Добила сам и добре критике, што је јако важно. У мојој монографији, која ће се појавити ускоро, обајавићу све своје критике у оригиналу. Треба прихватити и успех и неуспех. Све је то људски. Један певач, ако има снажну личност, то мора да издржи – поручила је госпођа Стојановић поздрављена бурним аплаузом.
На крају разговора, изрецитовала је стихове из песме “Човек” Десанке Максимовић која, како је нагласила, “говори о мени, а вероватно и о некима од вас који сте вечерас овде, са мном”.
М.Б.