ОДРЖАНО СЕЋАЊЕ НА СОЛИСТУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ПРЕДРАГА МИЛАНОВИЋА

БЕОГРАД, 26. фебруар 2011. - Колеге, пријатељи, породица и поштоваоци окупили су се данас у подне, на Великој сцени, да се још једном сете драгог нам Предрага Пеђе Милановића и његове прерано прекинуте каријере.

Подсећајући на сентенцу из Вечне књиге “и дође смрт под прозор наш”, управник Народног позоришта у Београду Божидар Ђуровић је казао да “о смрти мислимо и судимо када нас окружи”.
- Када се са неизрецивом тугом поводом трагичног губитка сусретнемо, често се запитамо да ли то Бог бира најбоље међу нама? Након тога, жеља за животом нас поведе. Понекад не знамо где, али ипак корачамо. Ваљда је то смисао живота. Ко зна... Па, ипак, да ли је време тако моћно да нас поведе у заборав? Да ли смо способни да осећање неправде, које нас прожме онда када нас напусти млад човек, потиснемо? И да ли осећај губитка можемо преболети вером да се тај кога волимо преселио у неки бољи свет од овога? Вечна запитаност над смислом живота и смрти чини нас рањивим – оценио је Ђуровић и нагласио да ће некима рана зацелити, а у некима ће бол живети онолико дуго колико и сећање.
Према његовим речима, и једни и други су људи, смртни на овом, а вечни на оном свету.
- Докле год у срцима будемо памтили анђеоски глас нашег Пеђе, дотле ће његова овоземаљска мисија имати смисла. Из љубави према Пеђи, нећемо дати смислу да побегне у бесмисао. Ми ћемо заувек остати његова публика. И ми и анђели с којима је данас – поручио је Ђуровић.
Музиколог Бранка Радовић је казала да је Милановић свакој представи давао лични печат чинећи је атрактивнијом, бољом и уметнички уверљивијом. Она је истакла да је код Пеђе, на самом почетку његове каријере, препознала “надолазећу младу снагу једног баритона који ће преузети комплетан репертоар”.
- Тако се, скоро, и догодило... Нажалост, кратко је живео, али је у том свом уметничком животу успео да оствари главне, велике, улоге баритонског репертоара не само у Народном позоришту, него и на сцени “Мадленијанума” – рекла је она и нагласила да је као критичарка веома ценила што је певао и концертантну музику и лиeд.
Као пример тога, госпођа Радовић је навела његово маестрално извођење соло песме Дејана Деспића “Реформатор” са којом је публику “оставио без даха”.
У име првака Опере Народног позоришта Миодрага Д. Јовановића, присутнима се обратила његова супруга и колегиница, првакиња, Александра Ангелов прочитавши писмо у којем је, између осталог, напоменуо да је Предрагова смрт осујетила једну тек надолазећу уметничку каријеру и лишила нашу оперску сцену врсног уметника који је на тој сцени тек требало да заблиста и да свој пуни уметнички допринос.
- Ако мене питате, ја ћу се Пеђе Милановића увек сећати као изузетно љубазног и вредног младића, који је својим животним ставом и понашањем исказао и показао сву величину људскости, добронамерности и исконске доброте које могу да красе једно људско биће. Слава му – навео је у писму Миодраг Д. Јовановић.
Милановићева професорка Радмила Смиљанић (на слици) је истакла да је Пеђу красила једна невероватна музикалност и “тај неки жар који никога не оставља равнодушним”.
Она је указала да је Милановић током свог кратког живота на професионалном плану “направио чудо”.
- Покој његовој напаћеној души. Ја сам апсолутно сигурна да је он нашао своје дивно место које му припада, да је њега драги Бог препознао и био уз њега, као што је и Пеђа био уз драгог Бога. Слава му вечна и нека почива у миру – рекла је госпођа Смиљанић.
У блок сегментима, емитовани су снимци из представа “Боеми”, “Слепи миш”, “Кармен”, “Пајаци”, “Љубавни напитак”, “Вертер”, “Мандрагола” и “Севиљски берберин” у којима је Милановић остварио незаборавне улоге.
Вечерас, Росинијева опера „Севиљски берберин“, последња премијера коју је Пеђа играо, изводи се њему у част.
Милановић је рођен 21. августа 1979. године у Краљеву. Преминуо је 29. септембра 2010. у Београду у 31. години, после кратке болести, а сахрањен је два дана касније на гробљу „Лешће“.
М.Б.