НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ ОДРЖАНА АКАДЕМИЈА У ЧАСТ ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА

Свечаном академијом на Великој сцени, Министарство просвете и науке и Задужбина "Доситеј Обрадовић", обележили су у петак 15. априла, 200 година од постављења Доситеја Обрадовића за првог српског министра просвете.

Домаћин великог јубилеја био је министар просвете и науке проф. др Жарко Обрадовић, а овом значајном догађају у Доситејеву част, присуствовали су највиши званичници Републике Србије на челу са председником Борисом Тадићем, представници дипломатског кора, верских конфесија и угледне званице из области културе, науке и образовања.
У уметничком делу програма, који је режирао Божидар Ђуровић, наступили су драмски уметници Војислав Брајовић, Милена Васић, Небојша Дугалић, солиста Иван Томашев, пијаниста Иван Јовановић, Академски хор „Обилић”, Филхармонија младих „Борислав Пашћан”...
Доситеј Обрадовић је рођен у Чакову у Банату, на територији данашње Румуније, претпоставља се 1739. године, али се у неким документима као година његовог рођења спомиње и 1742. година. Замонашио се 1758. године у сремском манастиру Хопову и добио монашко име Доситеј. Одатле је отишао у Далмацију, где је три године провео као учитељ, да би затим кренуо у свет, учећи се на изворима тадашње просвећености. Боравио је у Грчкој, па у Смирни, где је научио грчки језик и упознавао се с реформистичким идејама XVIII века, стичући основна знања из филозофије и књижевности. Преко Албаније и Венеције вратио се у Далмацију и припремао своја прва дела. Боравећи и школујући се у Бечу, Модри и Пожуну (Братислави), упознао се са средњеевропским просветитељством и заинтересовао за културно-просветне и социјалне реформе. Обишао је Италију, Румунију и задржао се извесно време у Сремским Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру. На његово даље образовање благотворно је деловао боравак у западној Европи. У Халеу је слушао филозофију и теологију, у Лајпцигу физику код чувених професора. Просветитељски рационализам узео је за филозофску основу свог програма, везујући га са практичним потребама свог народа. У Лајпцигу је штампао своје програмске и друге списе, међу којима се истичу „Писмо Харалампију“, „Живот и прикљученија“, „Совјети здраваго разума“ и "Басне". Путовао је затим у Париз и Лондон, где је преводио Езопове басне са грчког на енглески. Тринаест година је живео и радио у Бечу, где је 1793. године издао „Собраније разних наравоучителних вешчеј“. Радио је четири године у Трсту, а у Венецији је штампао своју "Етику".
На вест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у везу са Карађорђем и дошао да својим силама и знањем помогне устројству нове државе. У ослобођеној Србији провео је пет последњих година живота, од 1807. до 1811, дајући огроман допринос ''просвешћенију'' и ''изображенију'' свог рода. Основао је Велику школу - будући универзитет 1808. године и Богословију 1810. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији.
У својим многобројним списима, који су много пута прештампавани и објављивани у разним приликама и формама, изложио је просветитељске идеје XVIII века, а најбитнија филозофска, педагошка, друштвено-политичка, културна и просветна питања тадашњег времена прилагођавао је потребама културе и посвете свог народа. Приближио је Србији Европу и свет и отворио прозор за продор нових културних и цивилизацијских тековина.
Доситеј Обрадовић умире у Београду, 28. марта 1811. године. Сахрањен је у порти београдске Саборне цркве. Његово тело два пута је премештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе и 1897. године, да би се његов гроб поставио напоредо с Вуковим, чији су посмртни остаци те године пренети из Беча.