Актуелна подела - Опера

Премијера 30. октобар 2019/Велика сцена

Либрето Бранислав Нушић
Диригент
Стефан Зекић
Редитељ Ана Григоровић
Сценограф Дуња Костић
Костимограф Катарина Грчић Николић
Кореограф Милош Кецман
Сценски покрет Сузана Лукић

Премијерна подела:
Станка Евгенија Јеремић, Марија Јелић*
Раде Марко Живковић
Анђа Дубравка Филиповић, Свјетлана Ђокић
Реџеп Вук Зекић, Михаило Шљивић, Вук Матић
Мујезин Михаило Оташевић, Милан Панић
Индустријалац Хаџи Ненад Маричић

Једна из народа Наташа Радовановић, Драгана Томић Роксандић
Један из народа Милан Панић, Михаило Оташевић
Један из народа Вук Радоњић, Милош Милојевић

Хор: Ана Николић, Валентина Скориков, Наташа Маџаревић Мијаиловић, Сузана Тодоровић, Андреа Елена Бастен, Јелисавета Цвјетковић, Јелена Алексић, Данијела Милошевић, Зорана Калапиш, Ивана Видмар, Наташа Дрецун Филипов, Јелена Чамџић, Љиљана Дојковић, Борис Бабик, Горан Милошевић, Иван Дебељак, Игор Вујашковић, Ненад Иванковић, Слободан Живковић, Предраг Глигорић, Александар Пауновић, Миодраг Јевтић, Миливоје Лазић, Саша Јаковљевић, Слободан Јапунџић

Oркестар и Оперски студио „Борислав Поповић“ Народног позоришта у Београду

Концертмајстор Едит Македонска
Шеф хора Ђорђе Станковић
Асистент редитеља Исидора Гонцић
Асистент костимографа Александра Пецић
Продуценти Маша Милановић Минић, Наталија Игњић Живановић
Инспицијенти Ана Милићевић, Мирјана Голочевац
Суфлер Силвија Пец

Корепетитори Срђан Јараковић, Невена Живковић, Нада Матијевић, Глеб Горбунов
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Бранко Перишић
Мајстор тона Небојша Костић
Статисти под вођством Зорана Трифуновића
Декор и костими израђени у радионицама Народног позоришта у Београду
У представи су коришћени делови из Нушићевих драма, приповедака и текстова (Покојник, Сумњиво лице, Сали Пич, Културни тестамент).

СТАНИСЛАВ БИНИЧКИ
Рођен је у селу Јасика код Крушевца 27. јула 1872. године. Интересовање за музику показује у првом разреду гимназије када почиње са учењем виолине и флауте, и постаје члан школског оркестра. Већ тада почиње да компонује краће песме за хор и глас. По завршеној матури у Нишкој Гимназији, 1890. године се уписује на Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду. Упоредо са студијама математике добија и разноврсније могућности за проширење музичких интересовања, па тако пресудни значај за будући развојни правац имају његови учитељи Стеван Мокрањац, Јосиф Маринковић и Јосиф Свобода. У јесен 1895. одлази на Музичку Академију у Минхен, где завршава студије композиције и соло певања. После завршених студија враћа се у Београд, са намером да своје знање и тенденције пренесе на културни живот Србије. Оснива и диригује „Београдским војним оркестром“ и убрзо приређује концерт на „Коларцу“, на којем је премијерно изведена његова оркестарска увертира  Из мога завичаја. Почев од те вечери, скоро сваког петка Станислав Бинички је пунио дворану Коларчеве задужбине. Са овим оркестром наступа и широм Србије, и није се могла замислити ни једна већа свечаност без њега. Услед политичких прилика оркестар је променио име 1904. године у Музика Краљеве гарде, на чијем је челу био до 1920. За време Првог светског рата, као диригент оркестра Краљеве гарде приређује низ концерата на Крфу и у Солуну, затим у Паризу, Лиону, Бордоу, Монтобану, Оранжу, Марсеју, Толону и Ници. У том периоду настао је и његов марш На Дрину. Церска битка, вођена од 16. до 19. августа 1914, донела је велику победу српској војсци. Ту, на самом бојишту, композитор и диригент, војни капелник Станислав Бинички, компоновао је један од најлепших маршева које има наша музичка оставштина. Сматра се да је марш На Дрину композитор посветио неустрашивом и омиљеном пуковнику Стојановићу који је погинуо у бици на Церу. Ово дело је доживело преко 20 домаћих и страних аранжмана (међу којима и адаптација са хорском партијом Крешимира Барановића) и бројна дискографска издања широм света. Као активни хоровођа, радио је у Београдском певачком друштву и Академском певачком друштву „Обилић“. Двадесет година је био на челу Певачке дружине „Станковић“ са којом проноси славу широм Србије и Европе. Са овим хором и Музиком Краљеве гарде извео је, први пут у Београду, низ крупних ораторијума, међу којима Седам речи Христових и Стварање (1908) Хајдна и Бетовенову Девету симфонију (1910), са хором који је бројао преко 200 чланова и оркестром од преко 100 свирача, као и неколико концерата у Одеси (1911). Бавио се и педагошким радом. Са Стеваном Мокрањцем и Цветком Манојловићем, 1899. оснива Српску музичку школу у Београду (данас „Мокрањац“), у којој предаје соло певање. Аутор је прве српске опере, На уранку, компоноване на либрето Бранислава Нушића и изведене на сцени Народног позоришта 1903. По оснивању сталног оперског ансамбла, 1920. године, Бинички постаје први директор Опере нашег националног театра, остајући и даље хоровођа Певачког друштва и наставник Музичке школе „Станковић“. Диригенстки пулт напушта 1924. и потом се искључиво посвећује компоновању. По узору на своје претходнике, дела базира на српском фолклору али уноси и много елемената типичних за српску грађанску културу свог времена, прилагођавајући их тако градском укусу и третиран кроз призму градског сентиментализма – у делима компоновоаним на стихове домаћих књижевника (Нушић, Шантић, Илић), и у композицијама по певању грађанских певача севдалија (Мијатовке). У делима која нису везана за српски текст, видан је утицај западноевропског неоромантизма. За сцену Народног позоришта је, поред опере На уранку, компоновао музику за Нушићеве комаде Љиљан и оморика (1900), Пут око свет (1908) и Наход (1923); Еквиноцио И. Војновића (1903); прерадио је музику Даворина Јенка за комад с певањем Ђидо Веселиновића и Брзака (1922)...

Од његових духовних композиција истичу се Литургија Јована Златоустог, Опело и Благодарење, а од вокалне – мешовити хорови на стихове немачких песника; циклуси: Сељанчице, Три девојке, Јесен стиже, Чини не чини, Дивна ноћи, Двоје драгих; Песме из Јужне Србије (Појдона горе; Мемете море; Пукнала мајко преснала; Ванка има црне очи); Мијатовке (Послала ме стара мајка; Кад сумбил мори Ђурдо; Разболе се бело доне; Певнула Јана; Пошла Ванка на вода; Зашто, Сике, зашто; Циганчица), те соло-песме: Гривна; Кад ја видех очи твоје; Да су мени очи твоје; По пољу је киша пала; Спава мома; Под јоргованом; На Липару...
Према: Стана Ђурић Клајн, Музичка енциклопедија,
ЈЛЗ, Загреб, http://binicki.edu.rs


СТЕФАН ЗЕКИЋ
Дириговањем је почео да се бави од своје седамнаесте године, а тренутно је на докторским студијама оперског дириговања на Факултету музичке уметности у Београду. На истом факултету студирао је и соло певање, а усавршавао се на семинарима и мајсторским радионицама угледних диригената попут Уроша Лајовица (Аустрија), Ендруа Перота (Велика Британија),  Макса Фраја (Немачка),Рикарда Мутија (Италија). Од 2006. године постављен је на место шефа-диригента најстаријег јеврејског хора на свету – хора Браћа Барух, основаног 1879. године. Оснивач је И уметнички руководилац ансамбла за рану музику Цантицум новум, диригент Јеврејског камерног оркестра од његовог оснивања и директор међународног фестивала Роси фест. Од сезоне 2009/10. ангажован је у Народном позоришту у Београду, а Моцартова опера Фигарова женидба, којом је дебитовао, проглашена је за најбољу  оперску представу у сезони. Од јануара 2012. године сарађује са примадоном Радмилом Бакочевић у раду са Оперским студиом Борислав Поповић при Народном позоришту, а од 2014. године постаје диригент Оперског студија са којим премијерно изводи две Моцартове представе – Чаробна фрула И Бастијен и Бастијена. Као гост диригент, остварио је запажене концерте са многим ансамблима, као што су: Мадригалски хор ФМУ, Симфонијски оркестар ФМУ, вокални ансамбли Октоих, Мариенхаин (Немачка), Мусица (Словенија); затим Краљевски гудачи Св. Ђорђа, Јеврејски камерни оркестар, камерни оркестар Симфонијета, Симфонијски оркестар Станислав Бинички, Црногорски симфонијски оркестар, Бањалучка филхармонија и други. Међу истакнутим уметницима са којима је сарађивао издвајају се оскаровац Јиржиј Менцел, Џон Рамстер, Мартин Еванс, Олга Макарина, Клаудија Едер и други. Добитник је бројних признања и награда на најпрестижнијим међународним фестивалима хорске музике у Европи и шире, као И посебног одликовања државе Израел за остварење изузетног успеха у области јеврејске музике И јачању веза између Србије И Израела. 

 


АНА ГРИГОРОВИЋ
Рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професорке Иване Вујић. Завршила је интердисциплинарне мастер студије теорије уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Режирала је представе: Inside Out (Д. Хаверти и А. Рис, Позориште на Теразијама) Дом Бернарде Албе (Ф. Г. Лорка, Народно позориште у Београду), Магично поподне (В. Бауер, Атеље 212), Ђани Скики (Ђ. Пучини, Народно позориште у Београду), Бастијен и Бастијена (В. А. Моцарт, Народно позориште у Београду), Игра (С. Бекет, Позориште ”Бора Станковић”, Врање), Гозба (Платон, Битеф театар), Рађање једног записника (Б. Пекић, Народно позориште Пирот), Бити (В. Николић, Установа културе Пароброд), Петар (Ж. Хубач, Битеф театар), Национална класа (Г. Марковић, Омладинско позориште Дадов), Педесет удараца (Т. Барачков, Атеље 212), Пет дечака (С. Семенич, Мало позориште ”Душко Радовић”), Ако ми се звижди, звиждим (А. Валеан, Народно позориште ”Стерија”, Вршац), Лепотица и звер (Ж. Хубач, Позориште ”Бора Станковић”, Врање), Бекство (Е. Јонеско, Установа културе ”Вук Караџић”), Дечаци Павлове улице (Ф. Молнар,  Омладинско позориште Дадов), North Force (М. Богавац, Омладинско позориште Дадов), After Sun (Р. Гарсија, СКЦ Београд). Добитница је награде ”Хуго Клајн” за најбољег студента позоришне режије у генерацији; награде ”Зоран Ратковић” за режију; награде града Београда за уметничко стваралаштво младих за 2009. годину; награде Народног позоришта за најбољу представу у сезони 2016/17 и похвале Народног позоришта за режију опере Ђани Скики. 


НА УРАНКУ
Реч редитеља
Прва српска опера, дело великог композитора и великог писца. Историја нашег позоришта. Пред таквим делом сви устукнемо због одговорности које промишљање о њему доноси. Од инспирације приповетком Сали Пич до готовог либрета, Бинички и Нушић имали су дијалог о буђењу наше националне свести, идентитету и менталитету, прошлости под Турцима и томе како је она на нас утицала. Испод приче о љубавном троуглу лежи археолошко благо историје нашег народа. Читање овог дела данас захтева концепт који ће приближити причу савременој публици и доказати још једном колико су Бинички и Нушић вечни. Вековима је породица безначајна у малограђанском друштву. Вековима је људски живот безвредан у друштву у којем се гледају само лични интереси. Позориште се већ вековима бори да пробуди свест народа кроз уметност. У овом тренутку обележавања стогодишњице опере, једног читавог века, време је да чујемо мисли наших уметника. Време је да послушамо једног Бранислава Нушића који нам је много рекао о нама самима. Време је да се сетимо једног Станислава Биничког који је народу подарио оперу. Данас та опера говори у име свих нас. У представи су коришћени делови из Нушићевих драма, приповедака и текстова (Покојник, Сумњиво лице, Сали Пич, Културни тестамент).