На Новом гробљу у Београду одржан испраћај за кремацију некадашњег првака Опере Народног позоришта Александра Ђокића (1933-2019)

Испраћај за кремацију некадашњег првака Опере Народног позоришта Александра Ђокића

одржан је 15. октобра на Новом гробљу у Београду.

Поред ковчега прекривеног цвећем, чланови породице примали су саучешћа, док су колеге и пријатељи одавали последњу почаст признатом уметнику и некадашњем в.д. директора Опере Народног позоришта који је преминуо у Београду 10. октобра, у 86. години.

Опело је одржано уз појање чланова Хора Опере Народног позоришта и Хора Радио телевизије Србије. 

Датум комеморације биће накнадно саопштен.

Ђокић, оперски и концертни певач и вокални педагог родио се у Београду 18. октобра 1933. године.

Певање је учио у МШ „Станковић“ у Београду (И. Ђукић) и код Б. Пивничког на МА (дипл. 1965). Усавршавао се код Ђ. ди Стефана у Милану (1970) и П. Бононија на Конзерваторијуму „Бенедето Марчело“ у Венецији (1973).

У Народном позоришту у Београду прво је био члан Хора (1960–61), па солиста и првак (1961–92).

Током 1990. године обављао је функцију в.д. директора Опере.

Дебитовао је 1960. као Тамничар (Ђ. Пучини, Тоска), да би убрзо тумачио Црквењака у истој опери и Бартола (Ђ. Росини, Севиљски берберин).

Према подацима Владимира Јовановића, Ђокић је током каријере у 1500 представа, у земљи и иностранству, остварио 60 басовских, бас-баритонских и баритонских улога комичног и драмског фаха, досежући највише уметничке домете.

Самостално и са Народним позориштем у Београду гостовао је на сценама и фестивалима у земљи и иностранству  (Беч, Берлин, Венеција, Барселона, Мадрид, Москва, Единбург, Лозана, Атина, Братислава, Брно, Инсбрук), где се, по оцени критичара, истицао „гласом веома лепе боје и задивљујуће уједначености у целом његовом опсегу, меким и носивим тоновима, перфектном вокалном техником и сценском убедљивошћу“ (Ј. Блахо).

Повремено је наступао и после пензионисања (1992). Са позорнице се дефинитивно повукао 22. фебруара 2000. године (Ђеронимо – Тајни брак Д. Чимарозе, Камерна опера „Мадленианум“, Земун).

На више од 100 концерата и наступа на радију и телевизији, код нас и у свету, показао је истанчан смисао за интерпретацију лида и басовских соло деоница у вокално-инструменталним делима Баха, Бетовена, Папандопула и Барановића.

За Радио телевизију Београд снимио је већи број оперских арија и соло песама и учествовао у снимању грамофонске плоче опере Коштана П. Коњовића, као и њене телевизијске продукције.

Био је професор соло певања у Музичкој школи у Лимасолу (Кипар, 1992–98), а од 1999. са супругом Олгом држао је часове певања у њиховом вокалном студију у Београду.

Носилац је Златне плакете на X Југословенском оперском бијеналу у Љубљани (1986); Награде Народног позоришта у Београду (Атила, 1987) и Плакете Народног позоришта у Београду за животно дело (1990).

Током дуге и веома богате каријере остварио је у Народном позоришту бројне улоге од којих се посебно издвајају: Ђ. Верди – Атила, Филип II (Дон Карлос), Дон Руис Гомез де Силва (Ернани), Гвардијан (Моћ судбине), Захарија (Набуко); В. А. Моцарт – Фигаро (Фигарова женидба), Лепорела (Дон Жуан); Базилио и Бартоло (Севиљски берберин); Дулкамара (Г. Доницети, Љубавни напитак); Мефисто (Ш. Гуно, Фауст); Санчо Панса (Ж. Масне, Дон Кихот); Галицки (А. Бородин, Кнез Игор), Пимен (М. Мусоргски, Борис Годунов).
М.Б.

Прочитајте још вести