Премијера, 1. децембар 2005. / Велика сцена

Балет у два чина и шеснаест слика
Музика Горан Бреговић
Кореографија и режија Крунислав Симић 
Либрето према роману Александра Диме Бошко Милин 
Декор Борис Максимовић
Костими Божана Јовановић 
Идејни аутор Еди Галичић 
Диригент Весна Шоуц


Премијерна подела:
Краљица Марго Душка Драгичевић
Шарл IX Константин Костјуков
Анри III Константин Тешеа
Ла Мол Милан Рус
Војвода Анжу Никица Крлуч
Војвода Алансон Александар Илић
Катарина Медичи Милица Безмаревић
Војвода Гиз Дејан Коларов
Рене Светозар Адамовић
Анријета Тамара Ивановић
Шарлота Бојана Жегарац
Кардинал Стеван Хаџи Славковић
Вепар Ненад Јеремић

 

Ла Молова гарда Горан Станић, Михајло Стефановић, Јовица Бегојев
Гизова гарда Небојша Станковић, Душко Михаиловић, Владимир Панајотовић, Љубиша Пековић, Милош Кецман, Милан Громилић
Протестанткиње Ивана Глишић, Ида Игњатовић, Смиљана Стокић, Нада Стаматовић, Јована Миросављевић, Сања Нинковић, Лидија Павловић, Наташа Комарић, Ива Радић, Милица Јевић, Лидија Дармановић, Јелена Момиров
Католкиње Исидора Крешић, Маргарета Бата, Љупка Стаменовски, Миља Ђурић, Маша Тадић, Силвија Џуња, Ивана Козомара
Пророчанство Светлана Марковић, Татјана Поповић, Софија Фекете, Јелена Момиров, Гордана Јанковић, Ирена Зборник, Мирјана Атанацковић, Анђела Ђаковић, Вера Благојевић, Бојана Леко
Надбискупи Јовица Митровић, Драган Чопић


Суделујуе Оркестар и Хор Народног позоришта и ансамбл „Ренесанс"
Солисти: Жељка Здјелар, Драгана Томић, Сузана Тодоровић, Биљана Трмчић, Предраг Девалд, Борис Постовник, Дарко Ђорђевић, Борис Бабик
Уметнички директор Балета Константин Костјуков
Репетитори балета Весна Лечић, Марија Вјештица
Оркестрација Ирена Поповић, Александар Ранђеловић
Концертмајстор Дина Бобић
Организатори Бранкица Кнежевић, Гојко Давидовић, Марко Јованов
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор сцене Димитрије Радиновић
Инспицијент Бранкица Пљаскић


 

ЛЕГЕНДА О КРАЉИЦИ МАРГО
Маргарета је била жртва друштва, политике и борбе за власт. Сва њена браћа су умрла без деце, жене нису могле да наследе престо, а њена мајка и њен муж су очајнички желели наследника. Као девојчица на двору, Маргарета је била крајње непредвидива и за многе је представљала претњу због свог снажног и живахног карактера. Њен аранжирани брак је био покушај помирења хугенота и католика. Када није могла да роди наследника, била је изолована, заточена и дискредитована.     Током целог Маргаретиног живота, њен положај – покушај балансирања између католика и хугенота – такође је утицао на то како ће је доживети потомство. Калвинистички аналитичари су је доживљавали увек као Валоа и Медичи, те самим тим сексуално изопачену. За екстремне католичке конзервативце, њена подршка политички умереном војводи од Аленсона (њен брат, Франсоа) могла је бити само последица њиховог инцестуозног односа, а њена способност да убеди управника Усона да ублажи услове њеног тамновања, само последица завођења.    Тако је рођена легенда о краљици Марго – легенда коју је касније потпирио Александар Дима, својим романом Краљица Марго.


МАРГАРЕТА ДЕ ВАЛОА
(14. мај 1553 – 27. мај 1615)
Краљица Марго је била краљица Француске и Наваре. Три њена брата су била краљеви Француске. Извесно време је била заљубљена у Анрија, војводу од Гиза, али њена амбициозна мајка није хтела допустити да се тој принчевској кући пружи прилика да још више контролише Француску. Маргарета је била приморана да се уда за протестантског владара Анрија Бурбонског. Овај брак је требало да повеже владарске породице и усклади односе између римокатолика и протестаната.  Шест дана после овог политичког венчања, Катарина де Медичи је организовала покољ протестаната на Дан светог Бартоломеја, 24. августа 1572. После венчања и масакра, Анри је из Париза побегао у Навару, а Марго је остала као заточеник своje краљeвске браће. Добивши коначно дозволу да се придружи своме мужу, следеће три и по године је провела са њим у Навари. После много година свађа и сукоба, 1592. године, почели су седмогодишњи преговори о разводу брака, после којих је Маргарета стекла слободу и задржала право да користи краљевску титулу. Много година после њене смрти, 1658, објављени су њени Мемоари скандалозне природе, у којима је изнела податке о владавини Шарла IX, Анрија III и свог бившег мужа Анрија од Наваре. Лепа и одлучна Марго је имала много љубавника, међу којима је био и Жозеф Бонифас де ла Мол.


БАРТОЛОМЕЈСКА НОЋ
Бартоломејска ноћ је назив којим се означава талас суровог прогона хугенота (фран­цуских протестаната) од стране ри­мо­католичких насилника, под по­кро­ви­тељством Катарине де Медичи, мајке краља Шарла IX. Покољ је почео 24. августа 1572. године убиством истакнутог протестантског политичара, адмирала Гаспара де Колињија, да би се током ноћи и следећих недеља и месеци проширио из Париза на друге градове и села широм земље, оставивши за собом око 70000 мртвих. Покољи су били прекретница у француским верским ратовима и довели су до још жешћег отпора протестаната.


АЛЕКСАНДАР ДИМА
Александар Дима је рођен 24. јула 1802. у Вилер-Котерету недалеко од Париза. Његов деда је био маркиз Антоан-Александар Дави де ла Пејетери, његова бака Мари-Сесет Дима, црна робиња са Хаитија. Њихов син је користио мајчино презиме, и под именом Тома-Александар Дима стигао је до чина генерала у доба Наполеона Бонапарте. Његов син Александар, будући писац, одрастао је у Вилер-Котерету и тек у двадесетој години одлази у Париз, а у двадесет петој је постигао први успех као драмски писац, по чему је и стекао славу. Дима је написао стотине драмских комада, романа и путописа, бројне приче за децу и један кулинарски речник. Покренуо је велики број часописа и писао за њих сваке недеље. Дима је свакако био један од најплоднијих писаца у историји и никада се није устручавао од креативне сарадње са другим писцима, Огистом Макеом између осталих. Управо у сарадњи са њим је 1845. настала трилогија позната као Романсе Валоа, коју чине Госпођа де Монсоро и Четрдесет пет витезова, а од 1847. и драма Краљица Марго, која је у интегралном извођењу трајала пуних девет часова и постигла незапамћен успех. Његов син, Александар Дима–Син, био је такође писац бројних драма и романа, од којих је најпознатији Дама са камелијама, који је послужио као основа за Вердијеву оперу Травијата. После многих година писања, путовања и лагодног живота, стичући и губећи богатства неколико пута, Александар Дима Отац је умро 5. децембра 1870. у Пуију, крај Дијепа. Прича његовог романа Краљица Марго послужила је 1994. године као основа за истоимени успешни француско-немачки филм Патриса Шероа, за који је музику написао Горан Бреговић.


ГОРАН БРЕГОВИЋ
Рођен у Сарајеву, са балканским коренима, идејама окренутим XXI веку, којем иде у сусрет пуном снагом. Крајем 80-их Бреговић престаје са сталним, за њега рутинским наступима, да би компоновао музику за филм Емира Кустурице Дом за вешање и остварује свој сан из детињства, да живи у малој кући на Јадранској обали. Рат прекида овај, као и многе друге снове, и Горан је приморан да све напусти и нађе егзил у Паризу. Долазак у Париз и познанство са Патрик Сероом отварају му врата за компоновање музике за филм Краљица Марго, који је добио „Златну палму”, на Филмском фестивалу у Кану 1994. године. „То је величанствено компоновано дело са елементима рока”, наглашавају критичари. Музика Горана Бреговића обједињује звуке ци­ган­ских дувачких лимених инструмената и бугарске тра­дицио­налне полифоније. Звук гитаре и традиционални уда­рачки инструменти, уз занимљив призвук рок акцената и по­дршку разбуктале свирке гудача, наша душа инстиктивно препознаје, а тело прима као неодољив подстицај за игру. Све оно што Горан Бреговић ради „волели то многи или не”, изазивало је велико интересовање публике, у Србији и у Европи. Композитор који ужива славу у иностранству, доноси премијери балета Краљица Марго велики екслузивитет. Све оно што Горан дотакне, прихвата се као нови тип извођења музике. Евидентно, Горан Бреговић наставља своју каријеру зрелији и успешнији него икада.


КРУНИСЛАВ СИМИЋ
Упоредо са похађањем средње Балетске школе „Лујо Давичо” студирао је сликарство на Одсеку за конзервацију и рестаурацију, на Вишој педагошкој академији у Београду. У Народном позоришту у Београду дебитује у представи Даринкин дар и постепено преузима главне мушке улоге у класичном и савременом репертоару. Од 1988. бави се кореографским радом. Специфичан смисао за уобличавање ликова и снажна сценска експресија омогућили су му да оствари бројне значајне улоге у којима је самостално или са Балетом Народног позоришта у Београду и Српског народног позоришта из Новог Сада наступао на свим сценама у земљи,  и на сценама у иностранству: Франц (Копелија), Пер Гинт (Пер Гинт), Пук (Сан летње ноћи), Самсон (Самсон и Далила), Роб (Шехерезада), Ђурашко (Јелисавета), Алексис Зорбас (Грк Зорба). За Народно позориште у Београду поставља балет Покајник (С. Шепић) 1988. године. У Српском народном позоришту у Новом Саду поставља балете: Пиета (Е.  Мориконе) 1988, Краљева јесен (Бошњак) 1992, Грк Зорба (М. Теодоракис) 1994. У Камерној опери Мадленианум поставља балете: Орфеј у подземљу 1999, као и балет Нижински – Златна птица (Nijinski - L’oiseau d’or) 2001. Такође, кореографски обликује драмске представе Коштана и Три мускетара, а за Театар „Т” поставља мјузикл Цигани лете у небо (2004). Телевизијске продукције: балети Тесла 2003. и Хамлет 2004. године. Био је члан жирија на првом такмичењу Корео­графских минијатура у Београду 1997. и жирија за Награду „Димитрије Парлић” за 2000. годину. За играчка достигнућа добија Награду Балетског фестивала у Љубљани (1988, Пер Гинт), као и четири годишње Награде Народног позоришта у Београду. Као кореограф, награђен је „Златном плакетом” на Међународном такмичењу кореографа у Новом Саду (1988, Пиета), годишњом Наградим Народног позоришта у Београду (1991, Покајник), Годишњом наградама Српског народног позоришта у Новом Саду (1992, Краљева јесен и 1994, Грк Зорба), као и највећим признањем у области балетске уметности које додељује Удружење балетских уметника Србије – Наградом „Димитрије Парлић” за представу Орфеј у подземљу, 1999.