Премијера, 22. децембар 2004. / Велика сцена

По идеји Љубивоја Тадића, либрето представе инспирисан је сценаријом истоименог филма Душана Ковачевића, редитеља Слободана Шијана
Кореографија и режија Сташа Зуровац 
Асистент кореографа Оља Јовановић Зуровац 
Костимограф Катарина Радошевић Галић 
Сценограф Жорж Драушник 
Дизајн светла Сташа Зуровац

Премијерна подела:
Аутобус Александар Илић, Денис Касаткин, Дејан Коларов, Никица Крлуч, Душко Михаиловић, Милан Рус, Горан Станић, Михајло Стефановић, Далија Иманић
Војска Ненад Буторовић, Милош Дујаковић, Милош Кецман, Владимир Панајотовић, Љубиша Пековић, Небојша Станковић
Свадба - жене Силвија Џуња, Ида Игњатовић, Ана Иванчевић, Тамара Ивановић, Милица Јевић, Ивана Козомара, Олга Олћан, Љупка Стаменовски, Смиљана Стокић, Маја Варићак
Сахрана Тамара Антонијевић, Вера Благојевић, Светлана Марковић, Тања Поповић, Ружица Селенић, Јовица Митровић, Бранислав Тојагић
Смрт Анђела Ђаковић
Анђео Нада Стаматовић


Директор Балета Константин Костјуков
Репетитор Паша Мусић
Организатори Бранкица Кнежевић, Гојко Давидовић
Мајстор сцене Зоран Мирић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор тона Мирослав Вуковић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Инспицијент Бранкица Пљаскић




 

Као и филм, и овај балет ће вас насмејати. Језиком игре то баш и није лако (...) Сву своју раскошну креативност Зуровац претапа у хумор (...) остао је свој, духовит, силовит, кореограф који црпи инспирацију из природног геста и има вулканску сценску енергију. Има и голи таленат, онај коме нису потребни скупи костими и тоне декора, али не може без раскошних играча које непогрешиво бира.
Марија Јанковић, Вози и...играј, Мишко!, „Вива”, Београд, јануар 2005.


Заправо овде је досегнут онај стандард који се одавно примењује у балетским представама на западу: нема главних и споредних улога – сви су солисти. И, одиста, млади играчи Балета Народног позоришта су то и потврдили (...) они су показали оно што се до сада није видело на сцени Народног позоришта. Невероватна енергија којом је зрачила представа може се приписати такође инспиративном кореографском изазову, новом покрету и целокупној концепцији коју је пред извођаче поставио Сташа Зуровац. Аплаузи, скандирање и повици похвале трајали су око пола сата...
Саво Поповић, Хит из „аутобуса”, „Вечерње новости”, Београд, 24. 12. 2004.


Била је срећна идеја управника Љубивоја Тадића да на репертоару Балета Народног позоришта у Београду стави као стваралачки изазов култни Шијанов Ко то тамо пева, по сценарију Душана Ковачевића (...) чаробном руком кореографа-редитеља та сирова грађа постала је поетична метафора тегобног балканског живовања (...)
Воки Костић, пружио је Зуровцу музику, ремек-дело које одише мешавином заноса и ироније.

Јован Ћирилов, Ко то тамо плеше, „Блиц", Београд, 25. децембар 2004.


Изведба читавог балетног ансамбла НП-а изврсно је уиграна те подједнако увјерљиво и у грубој гротески и у њежној лирици и заслужује сваку похвалу (...) нипошто као мање важан треба истакнут и главни адут представе: то је глазба Војислава Вокија Костића који је у низу сјајних бројева (...) направио сјајну стилизацију властите филмске глазбе, ослонивши се на њене главне мотиве, међу којима је најистакнутији непрестано понављајући рефрен Циганчића из филма, који више пута запјевају и плесачи: а то је очајничка жеља „да се ово само снева". Жеља која је, као што сви добро знамо, на жалост и узалудна.
Бранимир Пофук, Сјајна представа за смијање и плакање,  „Јутарњи лист", Загреб, 29. јануар 2005.


Тог 22. децембра 2004, после ко зна колико година, изгледало је да је Београд поново био главни град оне Југославије (...) балет је, као никад до сада, постао културна тема број један.
Ивана Милановић, Више од игре, „Време", Београд, 13. јануар 2005.

 

Сасвим је стога извесно, да је овај балет значајно уметничко дело, да поседује самосвојност, модерно је у ритму и тону, потпуно доживљено у аутентичној форми, без пристрасности, класично схваћеног и доживљеног звука и вредност која ће имати своје трајање (...)
За Народно позориште несумњив и значајан успех, а за нас у гледалишту истинско узбуђење. И значајан догађај.
Петар Волк, Од илузије до туге, „Политика", Београд, 25. децембар 2004.


ВОЈИСЛАВ ВОКИ КОСТИЋ
Рођен сам на Малу Госпојину 21. септембра 1931. године у Београду. Отац др Александар Ђ. Костић (1893), мајка др Смиља рођ. Јоксић (1895), рођени у Београду. Школовао сам се у Београду. Компоновао сам за: 70 филмова, 410 позоришних представа, 25 ТВ серија (450 епизода), 40 ТВ филмова, 20 радио драма. Компоновао сам 93 самостална дела озбиљне музике (вокално-инструментална, оркестарска, сценско-музичка, хорска, камерна и солистичка). Испунио сам заповест Енрика Јосифа да остварим врхунско дело на балетској сцени, компонујући музику за балет Ко то тамо пева. Компоновао сам око 2000 песама и балада. Компоновао сам и објавио 33 самосталне ауторске LP грамофонске плоче, 6 CD и албум од 3 CD. Написао сам и објавио: 3 књиге, 35 научних радова, есеја и студија. Награђиван сам у земљи и иностранству 32 пута.  Одликован сам у земљи и иностранству 3 пута. Живим и радим у Београду. Желим да умрем у Београду.


СТАША ЗУРОВАЦ
Играч и кореограф Сташа Зуровац, солиста Балета Хрватског народног казалишта у Загребу, дипломирао је на Школи за класични балет у Загребу, у класи проф. Татјане Лучић Шарић, а усавршио се у Петрограду где је дипломирао код В. К. Оношка. Године 1989. постаје члан Балета ХНК у Загребу, где је радио са кореографима као што су Милко Шпаремблек, Мартино Милера, Тед Брандсен, Васко Веленкамп, Гагик Исмаилиан, Петер Бреуер, Динко Богданић...
У сезони ‘95/96. додељена му је Награда „Оскар Хармош" за најбоље мушке улоге у балетима: Драгоцјен живот М. Милера, Непозната пустоловина Т. Брандсена, Успоредни путници Г. Исмаилиана, Кантата 66 В. Веленкампа. Као играч гостовао је у Португалу, Италији, Холандији, Чешкој, Мађарској, Аустрији, Словенији, Македонији, Турској, Америци и Бразилу. Од године 1996. почиње да кореографише. Његове прве две кореографије, New Begining 1996. и Cantara 1997. представљене су позоришној публици у склопу Прве и Друге кореографске радионице чланова Балета ХНК у Загребу. После су се та дела изводила као део редовног репертоара загребачког Балета. Током 1996. године гостовао је у трупи Compania Portuquesa de bailado contemporaneo португалског кореографа Васка Веленкампа. С том трупом остварио је своју трећу кореографију, Сан заручнице, која је изведена на Светској изложби EXPO ’98 у Лисабону. У сарадњи с истом трупом 1999. настаје плесна представа Молим те, пробуди ме! која је изведена у загребачком ХНК-у у склопу целовечерње представе Тко је угасио свјетло? У сезони 2000/2001. поново му је додељена награда загребачког Хрватског народног казалишта „Оскар Хармош” за улогу Мандарина у Бартоковом Чудесном мандарину. Са Марком Болдином 2001. године оснива Atelier Corégraphique са којим остварује дело Богови су љути (Les Dieux sont fâchés). У мају 2001. године на београдском 5. фестивалу кореографских минијатура осваја Прву награду и Награду публике за Сан заручнице. Исту представу поставио је и у ХНК у Загребу 2003. године. На 17. међународном такмичењу за кореографију у Хановеру освојио је 2. место. Прво целовечерње дело му је Cirkus primitif balet, а настало је поводом Светског дана игре, 29. априла 2003. године. У оквиру 49. Сплитског љета 2003. године, његове  представе Богови нису љути и Дај, дај, постављене за Балет ХНК у Сплиту, добиле су награду „Перистил", за најбоље остварење. У октобру 2003. године на Светским данима глазбе у Љубљани, кореографисао је два балета: Пургаторио Хирошиа Накамуре и Киклос корејске списатељке Сунгји Хонг, којем је припала награда међународног жирија Светоних глазбених дневов ISCM  за најбоље балетско дело. 2004. год. постаје директор Балета Хрватског народног казалишта „Иван пл. Зајц” у Ријеци, где поставља друго целовечерње дело Волите ли Брамса.