Премијера, 5. април 2018./Сцена „Раша Плаовић“

Редитељка Aна Григоровић
Аутор адаптације текста и драматуршкиња Вања Николић
Сценографкиња Марија Јевтић
Костимографкиња Катарина Грчић Николић
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Композиторка Маја Боснић
Дизајнер звука Драган Стевановић Багзи
Стручни сарадник за сценски покрет Тамара Антонијевић
Продуцент Вук Милетић
Организатор Немања Константиновић


Премијерна подела:
Бернарда Дара Џокић
Понсија Светлана Бојковић
Ангустија Златија Оцокољић Ивановић
Магдалена Дубравка Ковјанић
Амелија Зорана Бећић
Мартирио Слобода Мићаловић
Адела Сузана Лукић
Марија Хосефа (глас) Рада Ђуричин
Девојчица Сара Вуксановић*

Организаторка на пракси Милица Татомировић
Инспицијенткиња Сања Угринић Мимица
Суфлерка Душанка Вукић
Асистенткиња редитељке Невена Мијатовић
Асистенткиња костимографкиње Александра Пецић
Асистенткиња сценографкиње Дуња Костић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Роко Мимица
* Ученица ОШ Данило Киш у Београду
Декор и костим израђени су у радионицама Народног позоришта у Београду 

 

ГЛАСИНЕ О ФЕДЕРИКУ ГАРСИЈИ ЛОРКИ
Федерико Гарсија Лорка је уз Сервантеса, најуниверзалнији шпански писац, а надасве и аутентични симбол шпанске културе. У његовом делу, дубоко је укорењена форма народне песме, али и оно универзално, космополитско, традиционално, и наравно, авангардно, а то све заједно чини препознатљиви профил шпанске специфичности. Заправо, то је оно најживотније у разумевању властитог постојања унутар сплета трагова сакупљених у венац, који је сачињен од страсти, љубави, патње и снова. У Лоркином делу све је то досегло свеобухватност јер је ишао истовремено с временом и испред времена, да би истражио, открио, разјаснио и протумачио, оно што је скривено у наслагама времена и душе, историје и садашњности, док је маштом и симболом нацртао слободу као божанско надахнуће и песнички бег од датих оквира, верујући дубоко и искрено у судбинско предодређење себе као песника.
Јордан Јелић, Умро у свитање

 

Федерико Гарсија Лорка је херој шпанског грађанског рата, песник једног народа и једне идеје схваћене у најпатетичнијем и најромантичнијем смислу те речи. Лорка спада међу оне писце који због своје нарочитости дефинитивно измичу свакој књижевној систематизацији. Највише што се о његовим драмама може рећи у том смислу јесте да припадају поетској драми, али чим смо то рекли, осећамо потребу да ближе дефинишемо поетичност његових драма и његову драматургију уопште. Језик у Лоркиним драмама развија се од ритмоване прозе и ритмованог стиха у његовим ранијим драмама (Јерма, Крвава свадба) до прозне структуре у његовој последњој драми, Дому Бернарде Албе. Међутим било да пише у прози или у стиху, Лорка, песник изузетне имагинације и саосећајности, успева да створи драмски језик који ће адекватно изразити силне страсти узавреле андалузијске крви. Три његова најважнија драмаска дела, трагедија Кравава свадба, Јерма и Дом Бернарде Албе, имају сличне теме. У све три жене играју или искључиву или најважнију улогу, док се мушкарци појављују мање – више као предмет њихове забрањене страсти, немира, страховања или жалости. У све три је смрт мрачна сенка која наткривљује сва збивања и у све три строги обичаји и ригорозан традиционалан морал су у сукобу са вулканским страстима јунака, да би управо овај сукоб довео до трагичног краја.

Слободан Селенић, „Драмски правци“ XX века, Београд 2002.

 

У тренутку кад је убијен, Лорка је имао тридесет осам година. Са двадесет и нешто написао је Цигански романсеро, збирку балада с којом је готово одмах постао најславнији шпански песник, а фантастични успех његових андалужанских трагедија (Крвава свадба и Јерма) донео му је и титулу једног од највећих драмских писаца. Од детињства је био опседнут својом смрћу, па и појединостима око сопствене сахране. Салвадор Дали, Лоркин близак пријатељ, а можда и Лоркина љубав, причао је како је Лорка, још за студентских дана у Мадриду, понекад умео да инсценира своју сахрану, да описује положај леша, затварање ковчега и климање погребне поворке. Шпански грађански рат одвео је хиљаде људи у необележене масовне гробнице, чије ископавање вечито коче политички разлози. Лорка је постао симбол потраге за истином, премда његови посмртни остаци до дан-данас нису поуздано пронађени. „Постојале су хиљаде верзија, људи су се често правили важни и тврдили да знају нешто о чему заправо нису знали ништа“, рекао је Гибсон. „Једне вечери ти кажу једно, следеће вечери нешто сасвим друго.“ Резултате своје истраге Гибсон је објавио 1971. године под насловом Лоркина смрт. Једна од најупечатљивијих поенти Гибсоновог рада, јесте тврдња да је Лорка заправо могао да избегне своје погубљење. Током недеља, пред државни удар који ће довести до грађанског рата, било је мноштво штрајкова, уличног насиља и атентата на високе чиновнике, и било је јасно да републиканска власт пуца по шавовима. Лорка је очајавао и није знао шта да чини. Мимо савета многих колега, решио је да из Мадрида, у којем је живео отпутује у Гранаду, и то 13. јула, само четири дана пре Франковог пуча. „Биће како Бог хоће“, рекао је једном пријатељу пре него што је отишао. У року од недељу дана, Гранада је пала у руке националиста, а Амдрид је остао републикански све до краја рата. Лоркини левичарски ставови били су добро познати широм Шпаније. Његове трагедије, додуше, нису биле отворено политичке, али су сасвим могле да се тумаче као напад на репресивну природу шпанског друштва. „Увек ћу бити на страни оних који немају ништа и који чак ни у том ничем не могу да уживају на миру“, рекао је једном. Ипак, Лорка је све време одбијао да се придружи иједној странци, и тврдио је да живи и ради изван сваке идеологије. „Што се мене тиче, ја никад нећу бити политичан“, рекао је једном пријатељу у Мадриду непосредно пред избијање рата. „Ја јесам револуционар утолико што су сви прави песници револуционари, па зар није тако, али политичан нисам, не!“

Елизабет Колберт, Letter from Spain, Looking for Lorca, 1971.


АНА ГРИГОРОВИЋ
Рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професорке Иване Вујић. Завршила је интердисциплинарне мастер студије теорије уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Режирала је представе: Магично поподне (В. Бауер, Атеље 212), Ђани Скики (Ђ. Пучини, Народно позориште у Београду), Бастијен и Бастијена (В. А. Моцарт, Народно позориште у Београду), Игра (С. Бекет, Позориште „Бора Станковић”, Врање), Гозба (Платон, Битеф театар), Рађање једног записника (Б. Пекић, Народно позориште Пирот), Бити (В. Николић, Установа културе Пароброд), Петар (Ж. Хубач, Битеф театар), Национална класа (Г. Марковић, Омладинско позориште Дадов), Педесет удараца (Т. Барачков, Атеље 212), Пет дечака (С. Семенич, Мало позориште „Душко Радовић”), Ако ми се звижди, звиждим (А. Валеан, Народно позориште „Стерија”, Вршац), Лепотица и звер (Ж. Хубач, Позориште „Бора Станковић”, Врање), Бекство (Е. Јонеско, Установа културе „Вук Караџић”), Дечаци Павлове улице (Ф. Молнар, Омладинско позориште Дадов), North Force (М. Богавац, Омладинско позориште Дадов), After Sun (Родриго Гарсија, СКЦ Београд). Добитница је Награде „Хуго Клајн” за најбољег студента позоришне режије у генерацији, Награде „Зоран Ратковић” за режију, Награде града Београда за уметничко стваралаштво младих за 2009. годину, награду Народног позоришта за најбољу представу у сезони 2016/17. годину и похвалу Народног позоришта за режију опере Ђани Скики.  


Тишина!
Лорка је мотив и извор за писање драме Дом Бернарде Албе пронашао у једном бунару. Нама је мотив за поставку поменуте драме био један прозор. То је кухињски прозор који је окренут ка ходнику зграде, баш као и сви други кухињски прозори, других породица које ту живе, свађају се, воле, мрзе, плачу или се туку. И све то се чује. И сви су тога свесни. Ако узавреле емоције и страсти понесу, а прозор остане отворен, чује се много, чује се све, можда и превише. Зато се понекад на прозору стоји и прислушкује. Али се много чешће са прозора склања или се неко ућуткава.
Тишина!
Прва и последња Бернардина реч у драми је „Тишина“.
На почетку је знак за успостављање односа унутар куће, на крају за успостављање односа изван, међу светом који слуша. Управо тежња за тишином и константна немогућност да се она оствари јесу полазиште овог редитељског читања Дом Бернарде Албе. Шта значи та тишина? И због чега је важна? Смрћу мужа, Бернарда постаје мушко у кући. Таква позиција пред њу ставља одговорност и намеће задатак да попут мушкарца одржи ред, мир и част. Та намера произилази из моралних и верских начела којима се води, али само привидно. Бернардина брига за ћерке и потреба да се ствари држе под контролом, много више је последица њеног страха од тога шта ће свет, односно село да мисли и каже о њој. Водећи се страхом она се труди да сачува част своје породице, она брине да образ куће остане неукаљан, а управо тим страхом од оговарања она уништава оно што покушава да заштити. Понсија, једина у кући, представља средину у односу на коју Берднарда поставља своје принципе. Зато је њихов однос на сталној линији између пријатељског и непријатељског, стално у промени улога и игри моћи. Понсија, једина осети и види емоције ћерки, њихове потребе и жеље, али она Бернардиним ћеркама није замена за мајку, она то не може да буде, јер мора да поштује наметнуте друштвене конвенције малограђанске средине. То је средина која влада насиљем и страхом, где добри људи вођени диктаторским принципима постају зли. Зато је Понсија ту само да слуша, да служи и да повремено открије ћеркама сласт живота и забрањене емоције. Насупрот томе, Бернардин однос према ћеркама лишен је емоција. Њој је важније како се оне понашају,од онога шта осећају. Тај однос се огледа у паничној жељи да се одржи достојанство и част породице.  Жеља прераста саму Бернарду и претвара се у насиље. За њихово добро, она успоставља терор насиљем, које рађа ново насиље и неминовно доводи до катастрофе. Бернарда своје ћерке штити и скрива од света, који ни у једном тренутку не видимо, само га чујемо. Тај звук није само питање атмосфере, већ је звучна слика света изван куће, оног који ћеркама није доступан и дозвољен и зато је њихова жудња још већа и неподношљивија. Мушкарци се у овом комаду не појављују физички, али су стално присутни кроз глас, песму, вику; сељаци који јуре Либрадину кћи, жетеоци који крећу у поље и коначно и сам Пепе, чији звиждук најављује катастрофу. Драма је временски постављена у неиздрживу врелину лета, која још више подрива страст  у кћерима. Та сексуалност је најстроже забрањена, потиснута је и пре него што је смела да се роди и тиме је постала још опаснија. Бернарда је свесна опасности њихове страсти и зато је у намери да их на тирански начин држи даље од изражавања тих толико упорних жеља. Потиснуте емоције на плану сексуалности, стварају  потпуно одсуство емоција, зато присуствујемо атмосфери пуној горчине и мржње међу сестрама. Али није Пепе предмет њиховог сукоба, не желе оне њега. Он је само повод. Оне све желе да остваре своје најдубље природне потребе,  да савладају наметнуту тишину. Сексуалност о којој се не говори, која се не показује и која не сме да буде видљива, немогуће је да остане у тишини, скривена.  Можда се прозори ка споља и могу затворити, можда се ћерке и могу натерати да не излазе, да носе црнину, да не плачу, али се ватра у њима не може савладати. Зато се женска страст и сексуалност, иако на почетку неприметне и тихе, до краја чују најгласније, вриште до те мере да доводе до трагедије. И баш зато што та тишина није пријатна и природна, већ је потиснути врисак и крик, он мора у једном тренутку да се испољи и неминовно води у смрт.

Вања Николић